St(r)anica

Rastanci su neizbežni. Nikad nisi siguran kada će i kako da se dese. Kada taj određeni trenutak dođe, uvek deluje da je moglo da bude više vremena, da ti je trebalo još. Jer nikad nije dovoljno.

Ali ima i onih drugih momenata, kada nekako znaš da će baš taj biti poslednji. Teško je reći šta je teže. Neizvesnost nosi neku draž, a opet, imati šansu da se pozdraviš, daje drugačiju pesrpektivu.

Pretpostavljam da zavisi i od čega se rastajemo.

Pet mi je godina. Dolazim na jedno mesto na kome ranije nikad nisam bila. Odakle polaze vozovi, koji voze daleko. Znam da sam u vozu, i da putujem, predeli promiču kroz prozor ali mene to ne zanima. Sedišta su ta koja su zanimljiva. Crvena, mekana i mogu skroz da se spuste. Sa nestrpljenjem očekujem da ostali putnici napuste kupe, da mogu da se igram. Prozor može da se otvori. Vazduh ispunjava kupe. Približavam se prozoru, klečim na sedištu, i gledam. Jasno mi je rečeno da ne smem da se naginjem, ali mislim i da nisam dovoljno visoka da ga dohvatim. Ali niko nije rekao ništa o rukama. Sa zadovoljstvom stavljam šaku prvo na ivicu prozora a onda je samo malo proturim napolje. Odmah je povlačim jer je struja vazduha jaka. Vidite, petogodišnja ja veruje da idemo jako brzo. Ne pokušavam više da isturim ruku napolje, ali i dalje gledam. Veliki prozori ti taman omoguće da vidiš kuda prolaziš.

Sećam se i dalje perona i prilaza stanice u Lapovu po kome sam trčala, dok smo čekali da dizelka dođe da nas povede na drugi deo putovanja.

Presrećna sam.

Između ostalog, to mi je jedna od ranijih uspomena iz detinjstva koju često mogu da prizovem iz sećanja. Tako, svaki put kada sada prođem pored stanice u Beogradu, setim se nekog od tih momenata iz voza. Naši vozovi, generalno ne idu brzo. Pa šta? Idu, i stižu. I neko ih, valjda, pored mene i voli i koristi.

Bila su to drugačija vremena, tek sada shvatam. Vozovi su ranije išli svuda. Prolazili su kroz razne stanice, ali su uvek polazili sa iste, jer je bila samo jedna. Jer treba da postoji samo jedna Stanica sa velim S. Glavna.

Dvadeset sedam mi je godina i ja se danas rastajem sa mestom, sa uspomenom.

Određeno je da će 30.06.2018. godine voz poslednji put krenuti za Novi Sad sa Glavne železničke Stanice. Svi poslednji vozovi sa ove Stanice kreću danas.

Nalazim se u njemu, razgledam, upijam, primećujem. Moje budno oko pisca zapaža i neke detalje kojih isprva nisam ni svesna.

Voz tromo polazi, jer zbog dotrajalosti pruge ne sme da ubrzava dok ne dođe do mosta, kada opet ne sme da ide brzo. Iz Stanice obazrivo i lenjo vozi kao da želi da produži taj trenutak rastanka. Sa radošću se prisećam kada mi je kao maloj tata mahao i trčao za vozom, ili kada bi me dočekivao. Ne sećam se, dakle, Stanice, ali se sećam sreće.

Sa leve strane ulaza postavljena je stara lokomotiva. Sećam se i da sam trčala oko nje i da se nisam smirila dok nisam našla način da se popnem na nju, makar jedan stepenik ka vratima. Sada je ograđena i sasvim neupadljiva, jer je sada tu, desno od nje, plakat Beograda na vodi. Naravno, on se sada prvo primeti kada se spuštate Nemanjinom ulicom. A stanica stoji, i ne zna šta je čeka.

Beograd na vodi…

Beograd je, verovali ili ne, bio na vodi dugo pre nego što je smišljen taj naziv. Bio je na ušću, kao što je to i danas. Osim ako ne nađu neki način i to ušće da izmeste. Ne bi me čudilo… Jer šta će Beogradu glavna železnička stanica? U centru grada, na mestu koje je čvor autobuskih linija iz svih delova grada. Leđa uz leđa sa autobuskom stanicom, kako i treba da bude u jednom ozbiljnom gradu.

Kako brojevi iznad ulaza kažu, stanica je iz davne 1884. godine. Jedna od prvih. Jedna od mnogih koja je zadržala svoju autentičnost, koja je izdržala sve te godine da bude glavna. Da bude makar – stanica. Koliko li je polazaka bilo, a koliko dolazaka za te sto trideset i četiri godine. Koliko li se generacija raspevanih vrabaca smenjivalo. Šta je sve ona videla, a i čula za vreme svoje vladavine. Ko je sve u tim vozovima kretao i vraćao se, (o)živeo priče sa perona ni ne sluteći je malo po malo stvarao istoriju u pratnji stare i postojane dame, prve dame grada Beograda.

Od sutra ona to neće biti. Ona, prostrana, sa klupama uz perone, sa pogledom na Novi Beograd i na mostove, sa svojom kafanom i razglasom sa koga se retko sta razgovetno čuje, kao i na svakoj stanici. Sa vrapcima koji veselo lete i pevaju i prugama između kojih raste trava a i poneki poljski cvet. Nazovi moderni, mermerni, hladni, komplikovani prokop će je zameniti, sa malim p. Samo ime kaže kakav je. Nigde dnevnog svetla i vrabaca i tog osećaja koji svaki putnik ima kad kroči na Stanicu.

Odavde idem, ali ovde se i vraćam.

Onako kako to samo može na mestima koja su živela, na kojima se živelo.  Ostaće samo priča da je tu nekada bila Stanica. Oni koji nisu videli i nisu putovali neće znati za vrapce. Tako je to sa istorijom: zaborave je svi oni koji je nisu (do)živeli, a ipak se nađe na stranicama knjiga, zapisana onako kako su je pisci zapamtili.

Vozeci se poslednjim vozom, najviše sam mislila na petogodišnju sebe. Ona je volela da se vozi vozovima, a zbog nje i ja. Srećni trenuci i uspomene obe su nas vezivale za Stanicu. A tog nekog prvog dana kada je ona pošla sa ove Stanice, zaljubila se u vozove, u ono što je iz njih videla. Otkrila je drugi svet, drugi život. I znala je da će kad se vrati, neko da je čeka. Na istom mestu sa koga je i krenula.

Pa onda razmišljam i o mojoj petogodišnjakinji koju ću jednom da vodim da se zaljubi u vozove. Čega će ona da se seća? Jedva-čekanje kada se vraćaš kući jedno je od osećanja koja je doista teško opisati. Ali šta ako ti oduzmu i promene put i radovanje i onda dođeš negde i ne osećaš se kao da si se vratio?

Čemu se onda vraćaš?
Čemu se onda raduješ?
Šta ti onda preostaje?

Jedino da dobro iskoristiš taj rastanak. I da se odvozaš tim poslednjim vozom.
Tamo i nazad.

I da se nadaš da će istorija jednom imati bolje pisce.

Izvor: World according to Schatzi

rođena 24.08.
znak: devica
podznak: lav
posao: profesor danju, pisac noću
zdravlje: ponekad se bori da ostane svoja u ovom blesavom svetu
ljubav: pokušava da ne dozvoli da njeno unutarnje dete vodi uvek glavnu reč, ali upkos svemu, ono skoro uvek pobeđuje
uopšteno: voli sove, knjige i bajke, veruje u dobre završetke i citiranje kao način života
omiljeni citat: “embrace the glorious mess that you are.”

Komentari