Ilda Dedić: Novi list, nova stranica, nova priča.

“Otvori novi list, kao novu knjigu.“- kaže mi drag prijatelj, dok me tješi zbog još jedne završene priče.

Zbog još jednog kraja. Novi list. Kako to lako i dobro zvuči.

Novi list, nova stranica, nova priča.

Eto rješenja, pomislih. Ali onda se zamislih. Zar ne otvaramo često nove listove? Zar ne ispisujemo svako malo nove stranice? Zašto nam se priče uvijek slično završavaju? Zašto su nam uvijek zadnje rečenice tužne. Nedorečene, a ostanemo bez prostora da nastavimo pisati. Moramo staviti tačku, a toliko toga bi još rekli.

Ali priča je završena. Stranica istrošena.

Toliko toga je na njoj da se ne može ni pročitati, da ne znamo ni šta smo pisali. Ali zatvoriti se mora. Otvaramo novu i ona završava isto. Jer, ne znamo šta želimo pisati. Stavimo tačku na staru priču. Prevrnemo list i ruka počne da nam se trese.

Šta sad da pišemo? Šta hoćemo? Šta možemo? Šta želimo?

Ostalo nas je pomalo u svakoj od prethodnih stranica. Izgubili smo se između redova, pa više ne znamo ni ko smo ni šta hoćemo. A još manje šta možemo. Šta možemo ponuditi. Nismo načisto sami sa sobom. Predugo smo bili u jednoj priči pa nam se nova i ne počinje.

Ne znamo je ni početi, pa se vraćamo, okrećemo stari list, prepisujemo, švrljamo, pišemo, pa brišemo. I takve priče sve liče jedna na drugu. Sve imaju iste krajeve. U svakoj ti ostaješ tužna. U svakoj bi još svašta da napišeš, ali prostora više nema.

Istrošila si ga. Kraj je, a ne znaš ni kad je bio početak. Likovi su ti strani i nepoznati. I uvijek isto. Jer novi list se otvara tek onda kada se pomiriš sama sa sobom. Tek onda kada znaš šta hoćeš i kad si sigurna u to. Tek onda kada staviš sebe na prvo mjesto. Kada od svog lika ne praviš žrtvu i ne dozvoljavaš drugima da je prave.

A do tad, raduj se suncu. Raduj se proljeću. Raduj se šetnji. Sladoledu. Dobroj knjizi. Možda baš tako počinje tvoja nova priča, a da to ni ne znaš. 

Djetašce zarobljeno u tijelu žene. Voli život, ali ne voli njegovu ozbiljnost, pa se protiv nje bori tako što od svega pravi šalu. Još uvijek je sitnice neizmjerno vesele, poput dvije kugle sladoleda i čokolade koju nikad ne pojede do kraja. Oni koji je ne poznaju kažu da je hladna. Ali to je samo maska. Osjeća više od drugih. Više nego što treba. A onda to stavi na papir i tako nastaju njeni tekstovi.

Komentari