BLOG: Kad zaboraviš ko si

Uspomene se nikad ne poslože po nekom redu. Pre se usklovitlaju u svom sopstvenom vrtlogu, pa nekad moraš dobro promisliti šta se dogodilo pre, a šta kasnije. Ume da me uplaši pomisao na to koliko toga naprosto zaboravimo. I začudi me šta zapravo upamtimo.

Vojvođanski bulevar broj 38.

Iz nekog razloga, pamtim ga samo pod snegom. Fontana u hodniku stana i gumene žabice i ribice svih boja. Tapete sa lastama u dečijoj sobi. Roze pločice u kupatilu. Špajz sa skrivenim slatkišima. Odsečene šiške na tepihu i ponos što me sestra šiša. Tatin kiseli puding i mamini čupavci. Zajednička proslava rođendana, iako smo rođene sa više od mesec dana razmaka. Pa dan kasnije priredba u dnevnoj sobi, za tatu koji snima. Tamarina palma posred glave i mrmljanje nepoznatih reči pesme Ney na na na. Koreografija za Moj mali je opasan. Mama i tata nekako nikad u istom kadru. Kosići sa petog sprata i deda Paja sa prizemlja. Trčkaranje za Tamarom na BMX-u i dva šava na slepoočnici. Tetka Ljilja i njeni vučjaci- Fifi i Čarli. Neke odrasle reči koje nisam razumela ni upamtila. Mama je plakala. Selidba.

Leto u Slobodana Penezića, na proplanku ispred bakine zgrade.

Tamara kao učiteljica, mi ostali kao poslušni učenici. Šest pari rolšua i kruženje po Tesli. Uja me nosi na ramenima, a ja dižem ruke kao da bih mogla dodirnuti nebo. Hleb sa margarinom posut šećerom. Miris bakine baklave sa višnjama. Deda popravlja svoj crveni Tomos motor ispred ulaza. Obećava provozaće me sutra. I ispuni obećanje. A ja bih se upiškila od sreće. Već u sledećoj uspomeni, nema ni dede ni motora. Niko nam ništa ne govori, ali mi nekako znamo da se neće vratiti. I baka se seli. Detinjstvo menja boju.

Joakima Vujića 65.

Deca iz komšiluka su starija od mene. Molim Tamaru da me vodi sa sobom gde god da ide, ona prevrće očima. Ručak na bonove u menzi mamine firme na trinaestom spratu. Najlepši pogled na grad. Najlepša mama na svetu. Sa crvenom kosom, svetlucavim i zveckavim nakitom i šarenim suknjama. Onda se zaljubila i vremenom prestala da nosi suknje i nakit. Nisam baš razumela.

More sa tatom, Bečići.

Duge šetnje do Budve i vožnje na najvećoj vrtešci. Tamara i ja plivamo sve dok ne ostanemo bez daha. Ili dok nas tata ne zove sa obale da se vratimo nazad. Zanimljive geografije i Tamarino durenje što znam više od nje. Bio je tu negde i jedan zlatni koker španijel Boni, jednog jutra nestao bez traga. Kad smo ga najzad pronašli, više nas nije pamtio. Pa tata na vratima koji iz jakne izvlači čupavo štene terijera mešanca koji liči na igračku. Bili, najbolji pas na svetu. Mamine noćne smene i naše pidžama žurke. Slušamo Ace of Base i The Cranberries i pravimo se da smo velike. Mama pevuši dok kuva ručak. Osim kad sluša Žute dunje; tad se seti dede i rastuži se. Jednog jutra ima novu ideju. Selimo se.

Karađorđeva, kuća u izgradnji.

Ne dopadaju mi se komšije iz dvorišta. Deca u školi me ne vole, a zovu me Draganica. Kažu da sam ono što nisam. A ja ne znam šta sam. Treniram gimnastiku, ali nemam disciplinu kao druge devojčice. Ali tata je ponosan, to mi je dosta. Super Tin kao biblija, sve do jednog sumornog dana. Niko mi u školi ne veruje, a ja ćutim i ne branim se. Što bih, kad mi ne veruju? Tamara me brani, kao i uvek. Preko noći postajem popularna na onaj nepopularan način. Draganica, nadaleko poznata. Uvek sam mrzela taj nadimak.

Baka me uči da puštam nokte i da ih negujem. U njenom komšiluku sam svoja na svome. Okupimo se u dvorištu Isidorine škole ili na klupici ispred Bolera. Krišom kupujemo cigarete. Tamara piše poeziju. Pišem je i ja, ali ne dam nikom da je čita, jer nije dobra kao njena. Maštam da ću biti pisac kad porastem. Zaljubila sam se u M. Pa onda u V. Ali onda opet u M. Pa ipak u V. Moj najbolji drug na svetu Kića se smeje mojim ljubavnim jadima dok kod njega grickamo punu činiju pomfrita.

BLOG: Kad zaboraviš ko si

Prvi zvuci sirena i bombardovanje. Izmeštene iz stvarnosti u Beloj Crkvi kod tetke i sestre. Probam da ne razmišljam o mami i tati kad čujem na radiju da bombe padaju na naš grad. Izlazimo i šminkamo se kao da nije ratno stanje. Kad tetka zaspi, krademo joj cigarete iz torbe. Lažem koliko imam godina. Jedan stariji dečak se zaljubljuje u mene, piše mi stihove na pozadini fotografija. Posle dva meseca kažu da je gotovo i vraćamo se kući. A crni oblak se i dalje nadvija nad Pančevom.

Kuća je još nedovršena, ali živimo u njoj. Sve dok nam jedno jutro nije dovelo nepozvane goste. Kad bi uspomene bile poput muzike na gramofonskoj ploči, na ovom mestu bi moja ploča krenula da preskače. Selidba.

Ive Lole Ribara 6.

Zaista, posle toga dolazi do promene ploče. Počinjem drugačije da pamtim. Malu i veliku maturu, na primer, u pet minuta razmaka. Isti dečak me prati i na jednu i na drugu, sasvim slučajno. Neutaživa želja da uvek budem negde drugde. Milica, Marija i Mira i naše velike tajne i ljubavne zavrzlame. Devetka i beskrajne partije bilijara. Svet Harija Potera u 6 ujutru, u autobusu na putu do škole. Kićini mudri saveti i šale od kojih se smejem dok me ne zaboli vilica. Jednog jutra ne odemo u školu zbog pismenog iz latinskog, a mamina koleginica me sretne na ulici. Duboka vezanost za Tamaru, koju ću shvatiti tek kad odem na studije u Novi Sad.

Kad sam otišla, otišla sam tako da se nikad ne vratim. Da sam ostala, verovatno bih jednom poverovala onima koji su govorili da sam ono što nisam. Rešena da postanem psiholog, sa sobom sam ponela glad za filmskom ljubavlju i san o stvaranju doma. Naša poslednja selidba odigrala se, svom srećom, tek po mom odlasku.

Jednom ću ti pisati o uspomenama koje su usledile u narednoj deceniji. O osam različitih adresa, o pokušajima, pogreškama i lutanjima. O diplomi koja je završila na dnu jednog ormara. O Atini, Barseloni, Veneciji, Temišvaru, Sarajevu, Stavrosu, Pargi. O dve drugarice i dve ljubavi koje su mirisale na dom. O jednom kraju koji me je doveo na početak.

Nisam ti sve ovo ispričala bez veze.

Jednog jutra ćeš se, nesumnjivo, ovako kao ja, probuditi i uplašiti da si zaboravila ko si. Gledaćeš tog stranca u ogledalu; umornog, naizgled lišenog velikih želja, tako odraslog i ozbiljnog, uprkos obećanju da zauvek bićeš dete, barem kradom. Sve što ne budeš znala, tada, tog jutra, otkriće ti ona devojčica sa početka priče. Dokle god budeš umela nje da se setiš, umećeš i sebi iznova da se vraćaš, koliko god se daleko odmakla od sopstvene suštine.

Mala ja kaže da sam na dobrom putu, čak i kad mislim da nisam. Ona je jedna tako posebna, verujuća i prokleto jaka devojčica. I ničeg se ne boji. I kako ja onda, ovako velika, da se bojim pored nje, tako male i neustrašive? Kad joj kažem da bih se vratila nazad i nešto uradila drugačije, ona zabaci svoje zlatne uvojke i šapne mi: Kad bi prošlost mogla da se prepravlja, ne bismo nikada ni stigli do budućnosti. Podseti me da sam uvek, bez izuzetka, išla za srcem i ponosna je što sam baš takva. Zamisli, i dalje misli da smo rođene da stignemo daleko.

I znaš šta? Nema mi druge nego da joj verujem.

Rođena sam u januaru 1986. godine, u ovom životu pod imenom Dragana Stanić. Kroz pisanje sam naučila da dišem, a kroz studije psihologije da posmatram svet i da ga razumem. Godine 2012. proglašena sam pobednicom konkursa za najlepše pismo inspirisano knjigom „Pismo gospođe Vilme“, a 2017. pobednicom konkursa Marijino Neotkriveno Perce, nakon čega je nastala ova kolumna. Od neostvarenih želja, posebno bih naglasila putovanje oko sveta, kućnu biblioteku od barem hiljadu naslova i jedan zagrljaj tačno skrojen po mojoj meri.

Volim: trešnje, ringišpil, miris stranica tek kupljene knjige, sladoled od čokolade, ljude koji uvek znaju šta da kažu, leptiriće u stomaku, božićne lampice, jun i stare viktorijanske kuće sa tremom, iz filmova.

Ne volim: jadikovke, čokoladu sa kikirikijem, jednosmerne ulice, slabiće, novembar, obećanja, pitu od jabuka, zvuk lokomotive i satove koji ne rade.
Verujem da postoji u meni ta neka bajka svih bajki. Najlepša uspavanka za devojčice i ponekog dečaka bistrih očiju. Čudesni scenarijo za film koji nikada neće snimiti. Postoji ta priča koju uporno ne uspevam da zapišem, a dišem je. Prevrćem je po prstima, gužvam po džepovima, pa je skrivam pod jastucima. Plašim se da će se, ako je ne napišem, nekako zauvek iz mene izgubiti. I tako svakog dana dopisujem po koji red i priča nastavlja da živi…

Komentari