Pisat ću ti

“Pisat ću ti” rekla sam.

“Naravno,” odgovorio si “ne bih ni htio da bude drugačije”.

Bilo je to tako davno… Sjećam se još, i tada si me čvrsto držao za ruku. Obožavala sam to, ali tada sam ja prva povukla svoju. I tada si me zagrlio. Znaš, onako. I iako je taj zagrljaj u tom trenutku bio ono što sam najviše trebala, prva sam ga prekinula.

Bilo je to tako davno… Sjećam se zvuka zatvaranja vrata iza mojih leđa, dva okretaja ključa. I tišine. Zaglušujuće tišine…

Dani su prolazili, neki brzo, neki jako sporo, neki uz suze, neki uz smijeh, neki uz ljutnju, a neki uz potpunu ravnodušnost….

Često sam se htjela javiti, pisati ti svašta, no kad bih počela riječi jednostavno nisu išle.

Često sam te htjela zvati samo da čujem ono “hej”, utipkala broj pa ga brisala…

Često sam se pitala gdje si, što radiš, sjetiš li se mene kao i ja tebe. Je li ti tada teško kao meni ili si onaj dan ta vrata zaista i zatvorio i zaboravio. Hoću li ikada saznati? Hoću li se usuditi pitati? Hoće li mi ikada biti svejedno?

Ne znam. Ali jedno znam. Pisat ću ti.

Jednom.

Zaista hoću…

Elena D.

Mi smo redakcija APortala a vi čitate članak s našom preporukom 🙂

Komentari