Ništa mi više nismo

Trpeće redovi ovih mojih priča. Reči će se poviti, okrnjiti, posiveti. I nikome neću uspeti da sakrijem da je poezija u meni opet zaspala. Pa ti kaži kako to da ti oprostim?

Zatvorili smo krug. Spustili zavese. Stali jedno naspram drugog gledajući se tupo i nemo. Dotle si me doveo da te više ne umem nazvati ni nitkovom ni probisvetom. Da više u meni nema onog žara koji me tera da te psujem i vičem, pa ti uz hiljadu izvinjenja izljubim lice.

Bila sam prokleta među normalnima. Bila sam blagoslovena među ludima. I sve su mogle ove moje ruke svemoćne. Šta sam sada, kaži mi? Kad sam poput čarobnice kojoj su vezali moći i poslali je među običan svet. Šta sam kad mi ništa više nisi?

Sad i da te ožene, ne bi mi u grlu zastao. Tuga je najzad okopnila; hvala joj, prokletnici. Naletim na tvoje obrise tek ponekad na dnu neke čaše, ali već kad muzika stane rasprši se i tvoj lik. Pa bih sad platila bez da pitam šta košta za nekog ko bi me sa mesta pomerio.

Ništa mi više nismo

Ništa mi više nismo.

I razumna bi se radovala. Što joj je srce čitavo, što konačno spava bez snova, što je svoja i slobodna. Ali kakva je to sloboda? I ko još želi mirno da spava?

Volela sam te toliko da sam u jednom dahu mogla ispisati hiljadu stranica. Da sam sa povezom preko očiju mogla čitavu planetu obići; pešice i bez straha. Volela sam te tako da sam samo od te ljubavi mogla živeti naredna tri života. Zatrovana ili izlečena tobom, koga briga; bila sam čarobna. Sa džepovima punim proleća.

A kakav je to pisac kad u njemu nema ljubavi ni gladi? Kakav je, ako mu tuga ne sedi na ramenu?

Čačnem nekad stare rane, tek da vidim hoće li umeti da krvare. Ali ne vredi, to si ti i hteo- da prođe. Da bi mogao čiste savesti da živiš. Ja sam, luda, želela da traje doveka. Pa sad gledam u to precenjeno plamteće sunce i čeznem za onom olujom. Luda, nego šta.

Ništa mi više nismo.

Ni rod ni pomoz’ bog.

Tuđa će srca izgarati plamenom vatre koju smo mi ugasili. Izbledeće pisma koja sam ti pisala i niti jedno se neće prenositi vekovima, poput predanja, sa skrivenom legendom o ljubavi kakva se ne pamti do tad. Mi smo propustili, odustali, prokockali zlatnu šansu.

Zatvorili smo krug. Pozornicu prepustili spretnijima. Okrenuli leđa jedno drugom i otišli svako svojim putem. Dotle si me doveo da se za tobom više ne umem ni osvrnuti, uzdahnuti, niti ti se u zagrljaj baciti. Da sam bez reči sasvim ostala, što kletih, što opojnih. Eto na šta smo spali.

Sad i da me udaju, ne bi ni trepnuo. Tvoji prsti moju kožu više ne pamte; hvala vasioni, prokleta bila. Naletiš na mene tek ponekad, u nekoj pesmi poznatoj staroj, pa stanicu odmah od nelagode menjaš. A životom bi platio da opet za nekim onako kolena klecaju.

Ništa mi više nismo

Bio si uklet među smrtnicima. Bio si pomilovan među besmrtnima. I celu si me u šaci imao. Šta si sada, kad si ostao praznih ruku? Šta si kad te u meni nema?

Ništa mi više nismo.

I ne znam kako smo to uspeli. Kad bih u tim očima na trenutak samo prepoznala bar tragove onoga koga sam zavolela, možda bih se i drznula da pitam. Ovako, teško da ću ikada znati.

I da žmurimo, i da ne žmurimo; naše je čudo isteklo. Sad svakom svoje, natrag u obične živote i obične sreće. Do neke sledeće ljubavi… Koja, prokleta bila, neće biti ni nalik ovoj.

Rođena sam u januaru 1986. godine, u ovom životu pod imenom Dragana Stanić. Kroz pisanje sam naučila da dišem, a kroz studije psihologije da posmatram svet i da ga razumem. Godine 2012. proglašena sam pobednicom konkursa za najlepše pismo inspirisano knjigom „Pismo gospođe Vilme“, a 2017. pobednicom konkursa Marijino Neotkriveno Perce, nakon čega je nastala ova kolumna. Od neostvarenih želja, posebno bih naglasila putovanje oko sveta, kućnu biblioteku od barem hiljadu naslova i jedan zagrljaj tačno skrojen po mojoj meri.

Volim: trešnje, ringišpil, miris stranica tek kupljene knjige, sladoled od čokolade, ljude koji uvek znaju šta da kažu, leptiriće u stomaku, božićne lampice, jun i stare viktorijanske kuće sa tremom, iz filmova.

Ne volim: jadikovke, čokoladu sa kikirikijem, jednosmerne ulice, slabiće, novembar, obećanja, pitu od jabuka, zvuk lokomotive i satove koji ne rade.
Verujem da postoji u meni ta neka bajka svih bajki. Najlepša uspavanka za devojčice i ponekog dečaka bistrih očiju. Čudesni scenarijo za film koji nikada neće snimiti. Postoji ta priča koju uporno ne uspevam da zapišem, a dišem je. Prevrćem je po prstima, gužvam po džepovima, pa je skrivam pod jastucima. Plašim se da će se, ako je ne napišem, nekako zauvek iz mene izgubiti. I tako svakog dana dopisujem po koji red i priča nastavlja da živi…

Komentari