J**em ti život (ali sa šljokicama): Traume

Draga bilježnice, napokon! Za svetog Nikolu selimo od krampusa. I iskreno, najiskrenije, sva sreća da je tako jer već imamo traume. E sad…kako je sve krenulo? Ovako:

Prije dva dana, usred noći, mali uletava k nama u sobu i plače kao kišna godina.

Prvo sam mislila da je imao noćnu moru. Ok, on se smiri i nekako uspje zaspati. Budimo se ujutro, a mali se ne da van iz sobe. Mislim si ja, koji vrag se dogodio?! I mic po mic, Blaž nekako njega dobije van i nagovori da idu zajedno doručkovati. Mali se ne da ii bez mene i male. Ok. Odlazimo mi tako čoporativno u kuhinju, kad evo nove drame. Tamo sjedi svekar, mali ga vidi i udri roniti krokodilske suze. Ne priča. Samo plače. I dalje ja naivna budala mislim da je imao noćnu moru.

Ništa, prođe nekako dan, mali mi visi na nozi, Blaž visi kod naše kuće i pomaže radnicima završiti posao da se čim prije maknemo iz grotla straha. Svekar i svekrvopija nas izbjegavaju kao da imamo kugu (i to je fenomenalno). Dođe večer, mali želi spavati kod nas. Rekoh, bit’ će sranja kad se mala usred noći počne buditi i plakati. Al’ jebi ga, mali se ne da van is sobe i ne da. Zaspimo mi napokon i negdje oko dva po noći se mala probudi i ja joj fino dam cicu. Svekrvopija je dobila zabranu ulaska pa je nekako i lakše glumiti da je sve ok. Aliiii….probudio se i mali. Kad sam uhvatila kvaku i pokušala izaći iz sobe, on izleti iz kreveta i zakelji mi se za nogu. „Mama, nemoj ići. Nemoj ići. Molim te.“

Pitam ja njega što ga je toliko prepalo?

On dalje šuti. I sad je došla opcija A koja je podrazumijevala da ga slušam i popiškim se u gaće ili opcija B koja podrazumijeva da ignoriram njegovu novu fobiju i odem na wc. Na moju sreću i Blaž se probudio pa ga je nekako nagovorio da zajedno legnu u krevet.

I tako, izlazim ja u hodnik. Znaš onaj osjećaj da te nešto gleda iz mraka? Jup, baš to osjećam i mislim si da mali možda i nije tako lud. Otarasim se toga i fino kroz mrak odem niz hodnik, pređem dnevni boravak i uđem u drugi hodnik koji vodi do svekrvopijine spavače sobe i wc-a. Kad ono, čujem nekakve demonske prigušene zvukove. Jebo’ te, bilježnice moja draga, malo je falilo da se ne userem u gaće. Hodam polako kroz mrak, kad ono, zvukovi se pojačavaju. Nemam pojma kako ih uopće opisati.

Nešto između egzorcizma i tesarske radione.

Šuljam se ja, znatiželja mi ne da mira i od jednom shvatim da ti zvukovi idu iz spavaće sobe. Blago svjetlo je na mene utjecalo kao na prokletu muhu. Sva preplašena provirim kroz odškrinuta vrata spavaće sobe i imam što vidjeti. Svekar i svekrvopija, kao od majke rođeni i… rade ono što će na meni i našem sinu ostaviti doživotne traume.

Zaboravila sam da mi se piški. Zaboravila sam bome i da sam rodila. Vratila sam se u našu spavaću sobu, sjela na krevet, zagrlila maloga i poljubila ga u čelo. „Beba, jesi li ti sinoć išao do dede i bake?“ Mali kimne glavom. „I, što si vidio, ljubavi?“

„Vidio sam kako deda pokušava zgnječiti baku, a ona je plakala.“

I misterij riješen. Blaževi otac i majka imaju seksualni život. I to bogatiji od našega, kako stvar stoji. A njihovo unuče i ja smo to saznali iz prvog reda. Drugo jutro sam rekla Blažu da poruči mami da zatvaraju vrata po noći i da ako se ne vratimo u našu kuću u roku od dvadeset i četiri sata-dajem mu rastavu!

I sad sam se stresla. Pobogu.

Divno je da se još uvijek praše kao zečevi, ali ne pred mojim očima. Da želim gledati porniće, upalila bi Internet i ne bi upisala „elderly couple“. Uh… odoh nas sad pakirati i truditi se da si ne iskopam oči šrafcigerom.

Komentari