Kupatila kojekakvi šiljci i tišina

I tako… stiže nam polako krasna sezona prehlada i viroza. Kažu nije to toliko strašno, preležiš dan-dva i kao nov si. No sad kad razmišljam, nikada ni jednu mamu nisam čula da to kaže. Ako ne znate zašto, opisat ću vam ja nabrzinu kako to izgleda kad su mame bolesne.

Sve je počelo prije dva dana dosta jakom glavoboljom.

Ali, šta je to, može se i dalje normalno funkcionirati, zar ne? Čak znam neke mame koje bi takve glavobolje radije odbolovale na poslu, donekle u miru, nego doma sa vrištećom djecom. Nažalost, ja nisam imala taj luksuz. Pa sam bila osuđena na dan sa malim hiperaktivnim čudovištem koje usta zatvara samo kad spava (iako sam ga nekoliko puta već uhvatila da priča i u snu) i velikim predpubertetlijom koji iz nekog razloga više ne zna pričati normalnom glasnoćom, a omiljena rečenica mu je “a de, bratee!!”. Neću pisati detalje, reći ću samo da je vrlo teško kvalitetno se izvikati na djecu, sa glavoboljom koja ne tolerira glasne zvukove. Tako da sam više siktala na njih i mrmljala kroz stisnute zube.

Navečer, kada su kooonačno zaspali, ponadah se nekom predahu i, ako ništa drugo – barem tišini. Sad tu stupa na snagu ona famozna : pazite što si želite, moglo bi vam se i ostvariti. Pa sam tako, nekoliko sati kasnije, točnije u 2 sata u noći, u potpunoj tišini iz sebe izbacila sve što sam toga dana pojela. I što se nekako u mom stomaku umnožilo jer…wow… I naravno, kud imam glavobolju, kud sam dušu ispovraćala, mogla sam barem imati dovoljno sreće da na vrijeme stignem do kupatila, right? Wrong! Ono, jesam ja tehnički gledano stigla DO kupatila, ali ne i u njega. Pa sam, eto, u tako divnom stanju, u dva u noći, prala cijelo kupatilo, dio hodnika i sebe. No barem mi se želja ispunila – bila je tišina.

A bila je tišina i ostatak noći, koji sam provela budna da budnija ne mogu biti.

Pogodite kad sam zaspala? Pola sata prije alarma. Jej. Kad je stariji konačno otišao u školu (a zaklela bih se da sat laže i da mu je ovaj put trebalo sedam godina da se spremi), bacila sam se nazad u krevet i zaspala u sekundi. Pola sata kasnije probudio me drugačiji alarm. “Mama, mama, mama, mama, mama…”

Ostatka dana se ne sjećam baš.

Znam samo da su jeli previše grickalica i slatkiša a ja sam bila presretna što ih mogu sami uzeti. Popodne su se razišli na igranje i čak sam uspjela nešto malo i prileći. Što se glavobolje tiče, jeste li ikada imali osjećaj da vam je netko zabio šiljak iza oka? Zajebana stvar.

Noćas sam, na svu sreću, fino odspavala, a jutros kad sam se ustala, prvo sam se zapitala koliko dana sam ja to spavala. I kako nisam čula te atomske bombe koje su po kući padale. Svi vi koji mislite da nezaposlene žene po cijele dane odmaraju i ne znaju što će sa sobom, trebate ih maknuti iz kuće na jedan dan. Samo jedan dan. Danas evo saniram štetu i osjećam se vrlo važnim i korisnim članom naše obitelji. Neispavanim i često vrlo nadr*anim, ali važnim. Želudac i dalje malo zeza, hvala na pitanju, ali nadam se da više neće biti neočekivanih noćnih izleta do trenutno čistog kupatila (barem neka korist…).

Najavljuju zahlađenje, čuvajte se i svakako imajte ručnik pokraj kreveta. Za nedajbože situacije. Jer pranje kupatila u dva u noći…. Not fun. Not fun at all.

Komentari