Sanjala sam noćas da te pišem

Noćas ništa nije bilo na svom mestu.

Soba je bila puna mesečine, a ja opet puna tebe.

Probudila sam se i na trenutak sam mislila da nisam u svojoj sobi. Delić sekunde sam, kao i mnogo noći pre, verovala da su vilenjaci izneli sve naše stvari i zamenili ih novim.

A onda mi je, kao i toliko puta ranije, došlo – ne novim, mojim stvarima…

Nikad nisam mislila da ću početi ponovo da pišem.

Sedela bih na terasi, pokušavala da udahnem život u prazne hartije predamnom, ali kao da nisam imala dovoljno vazduha ili mastila. Nečega je manjkalo.

Mene, ponajviše.

A ipak, svaki put kad bih pokušala da se otarasim svih svezaka i papira gde bih ranije zapisivala svoje misli i tekstove, nisam to činila.

Sada bih ih samo na vetru prebirala po rukama, satima, u tišini. Razgledala, iščitavala, pokušavala da nađem nešto zbog čega ipak treba da pokušam da pišem.

U stvari, čekala sam te. Uvek sam te čekala.

Znala sam da ćeš da dođeš.

Uvek mi se prikradeš, iznenada ušetaš u misli kao da si uvek tu, i klupko krene da se odmotava, kao naleti vetra na poslednjem spratu naše (ne naše, moje!) zgrade.

Rečenice se  nižu kao da su sve vreme bile spremne da ispune listove papira, a opet, dok ih čitam, kao da ih prvi put vidim. Kao da nisam ja pisala, nego ti.

Ti si uvek više voleo pisanje nego ja. Voleo si da ja pišem.

A ja sam volela tebe.

Volela sam te onako kako kažu da se voli samo jednom. Krišom sam uvek htela da te napišem, onako kako sam verovala da treba da te pamtim.

Pisala sam o svemu onome što nisi znao: kad sam te prvi put slagala, zavolela, ispričala nekome. Što sam više pisala činilo mi se da sve više nestaješ. Da postojiš samo u priči.

Nisam htela da prestanš da postojiš! Da te priča ukrade.

I onda nisam pisala.

Probudila sam se noćas, i sve je bilo kao nekad. Naš krevet je bio tu, i naša slika, tu gde treba da stoji. Ona naša najbolja, znaš?

Iznad kreveta je slika, znaš koja. Insistirala sam samo nju da ponesem od mojih, onako kako sam obećala baki.

Imamo one velike prozore o kojim sam sanjala otkad sam bila devojčica. Kroz njih mesečina ulazi i ispunjava sobu svetlošću i opet kao da nismo sami ti i ja, kao i svaki put kad nam Mesec dođe u posetu.

Nisam htela ni da čujem da živimo negde gde nema pogleda, gde se ne vide nebo i svet. Ipak, nisam volela visinu, volela sam daljinu.

Htela sam da imamo onaj čupavi tepih što ne može da se usisa kako valja. Ti si bio protiv, ali si pristao. I na tepih, i na sve.

Sanjala sam noćas da te pišem

A onda su došli vilenjaci.

Prvo su odneli svetlost, i prisustvo.

Soba je ostala prazna, čak i kad je nameštaj bio tu. I slika. I tepih.

Pa su jedan po jedan deo, iznosili naš život kroz vrata. Kao da su rastavljali slagalicu.

Na kraju su odveli i tebe.

Mesec više ne ispunjava sobu, a bakina slika je i dalje jedina tu. Jer je jedina došla sa mnom.

Nema više ni mene. Ja sam na terasi, pišem te, i ne znam da li ću ikada da te završim.

Jer, gde nekome može biti kraj?

Pišem, dok i mene vilenjaci ne odvedu…

U daljinu.

Komentari