Bili smo jedno biće,
Jedno stablo iz kog su rasle upletene grane
Bili smo vatra, koja ne dogoreva
Imali smo toliko toga jedno drugom da kažemo
Danas sve te reči kao da šušte negde u daljini
ko stari papir, koji bi mogao da plane kad ugleda
sunčev zrak

Dani su bile prekratki da prime našu sreću
Hodali smo jedno drugom po stopama
Osećali toplinu koja izvire iz zemlje natopljene
našom čežnjom

Šta nam se dogodilo?

Potrošili smo reči,
Izbledele su od upotrebe,
Oprane su toliko puta
gorkim suzama
više ne liče na sebe,
kao duhovi stoje između nas
i uhode nas

Šta nam se dogodilo?

Nemamo više misli koje delimo
Nemamo snove,
koje bi zajedno da ostvarimo
Postojimo, ustajamo,
Krojimo dan znatno širi od naših ramena
iz straha da nas teskoba ne uguši
kad noć pritisne grudi ispod pokrivača
Hodamo nekim paralelnim hodnicima vremena
sa staklenim zidovima
Prolazimo jedno pored drugog
u hladnoj gluvoj sobi toplog oktobra
uspešno izbegavamo poglede
i slučajne dodire

Šta nam se dogodilo?

Dok budna čekam da neki nemir iz dubine
utihne sa nadolazećom zorom
pratim odsjaj ulične lampe što pleše po tvojoj kosi
Hvatam nadu u tvojim uzdasima
zavijam je u čaršave
kao u svete plahte
potopljene u jasminovo ulje
i lavandu
da ih ne progrizu moljci

Od te svilene nade
isplešćemo novu priču
Ti i Ja
Uplešćemo nove grane s proleća
S tom nadom zaspaću
noćas u mirisu trešnjinog cveta
procvalog na granama našeg starog drveta
S nadom u sutrašnji dan.

Komentari