Sedam ujutru

Okrenuli su me na leđa
Ruke i noge
Bole me
Tek toliko
Da popločaju put nesanici
Ništa strašno
Još uvek mi polazi za rukom
Da spavam kao čovek

Iz nekog razloga
Branko Miljković sedi pokraj mene
I šapuće mi stihove
U levo iskrzano uvo

Neka me nedostojnog vetar obavije
Kulo s vrhom van vremena na koju dišem

Misli na poeziju, garant
Isprekidanim glasom
Kroz masku za disanje
Kažem samouvereno
Veličanstvenim plavim štraftama na plafonu
A zatim im dopuštam da me progutaju
I odvuku u predele sna

Izvor: Lovac na sunce

Komentari