Aleksandra Bursać: Imaš samo jedan život
Cafe

Sami u dvoje…

Ležim ti okrenuta leđima, i slušam zvukove sopstvenih uzdaha. Ti se ne čuješ, sigurno spavaš. Dobro je, pomislim u sebi. Mislio si da sam zaspala. Gorak ukus u ustima je ostao poslije tvog poljupca za laku noć, i ja želim da ga isperem. Ustajem, navlačim papuče i ogrtač i tiho se iskradam iz sobe. Na izlasku, preko ramena te pogledam, pitajući se da li taj prizor želim da gledam ostatak svog života. Stresem se i brzo napuštam prostoriju koja me guši. Konačno mir, tišina, i moja tako draga samoća. Veće pripadanje osjećam u toj samoći, nego u onom krevetu pored tebe . Kako poražavajuće, biti toliko sam dok navodno si nečiji. A ja sam sama, toliko da boli. Pijuckam sok što je ostao na stolu, približim se prozoru pokušavajući pogledom da uhvatim zvijezde, i nađem onaj tako potreban mir. Gdje li sam to nestala? Šta se desilo sa nama?

couple-731890_960_720

Vidim svoj odraz u prozorskom staklu, i te previše tužne oči. Gledaju me optužujuće. Zažmurim, nemam snage da se suočim sa tom djevojkom što me tako gleda. Nemam joj šta reći. Sopstvenoj sebi ja nemam šta reći. Uzdahnem, i stresem se, nekako mi je odjednom previše hladno. Čujem da negdje u pozadini sat kuca, pa se okrenem da pogledam koje je doba,vidim 2 su sata iza ponoći. Ja ne mogu da spavam. Ne mogu da udahnem dovoljno vazduha, nešto me guši, pritičće, ne da mi mira. Nema sna na oči.

Milion misli mi tumara kroz glavu, nikako da odahnem. Tako sam umorna, tako nikakva. Sve mislim proći će, ali ne prolazi, sve je gore. Šta to nije u redu sa mnom? Zašto se uporno osjećam tako, kao da mi je u životu nešto oduzeto? Kao da mi fali dio, dio mene same? Kakva li sam ja to žena? Ubjeđujem sebe da su svi muškrarci isti, da je nemoguće uzvratiti ljubav koju ja dajem, i da je sve što ti radiš u redu. U redu je da me gledaš blijedo kad ti kažem da nešto nije u redu. U redu je da me ne razumiješ. U redu je da mi ništa ne govoriš, jer ja sve treba da znam i pretpostavim. Sve je to u redu. Ništa nije.

U tuđem sam gradu, ovdje, daleko. Ne znam njegove ulice, tajne, znam samo da si ti tu, i da sam zbog tebe i ja sada ovdje. Ne volim ga, ne želim ga. Potsjeća me na odlaske, na one suze koje prolijem kada te ispratim, kada se slomim na milion komadića, pa se sama i pokupim jer nema nikoga da to uradi umjesto mene. Godinama je tako, nikako ja da se opametim i prihvatim da si ti ovdje a ja negdje tamo. I da sam na to pristala, kad sam obećala da ću te čekati. Ne bi to čekanje tako teško palo, kad bi ti bio drugačiji. Kad bi ti pokazivao koliko ti je stalo, kad bih ti falila i kad bi mi stavio do znanja kako želiš ostati, ili kako me silno želiš odvući jer ne možeš bez mene. Ali nema toga. Ti možeš bez mene. Ma kako bolna, to je činjenica koja jeste. Kakva daljina, kakvi kilometri. Ono što boli je udaljenost u ljudima,udaljenost tebe od mene. TI i ja smo povezani daljinom. Ona nas je održala zajedno. I sobom me vezala na čekanje.

girl-983968_960_720

To be continued…

Aleksandra

[email protected]

Komentari

Neki baner