Život

Žena koju sam volio…

Kad muškarac počne pisati o propaloj ljubavi svi vjerojatno misle da je luđak. Tako i sam mislim za sebe. Ali svejedno mi je došlo da pišem o njoj. Da pišem o nama. O ljudima koji smo bili, pa prestali biti.
Smiješno kako ti strana može postati ona kojoj si poznavao svaku poru na licu i svaku gestu. I kako glup može biti osjećaj da je nemaš pravo poznavati više. I nemaš pravo zvati svojom. Jer je vaše vrijeme prošlo iako je ne tako davno spavala na tvom dlanu. I budio si se tik do nje, pa bi vrhom nosa dotaknuo njen. Pa bi se gledali onako kako se gledaju samo oni suđeni, oni zaljubljeni, oni ludi od ljubavi.
Best-top-desktop-kissing-wallpapers-hd-kiss-wallpaper-picture-image-background-35_zpsdeb94f53
Sad je ona samo žena koju sam volio. Svakog dana je susrećem ali više ne poznajem. Pogledamo se kao da se nikad nismo budili jedno kraj drugog i prođemo hladno kao da se nikad nismo luđački voljeli. Ne znam kako ona, ali ja u sebi umrem svaki put iznova, a na van ne pokazujem ni emociju ni dušu. Prođem, hladan k’o kamen i ne osvrnem se. Ona je odlučila da nisam onaj koji će se osvrnuti.
Loši trenuci postali su loši dani, a loši dani prerasli u mjesece tišine. Dolazio bih kući pun želje da joj pričam kako sam proveo dan, ali onda bih vidio te njene nezainteresirane oči i odustao. Kad bi legli, optužila bi me da sam hladan, nezainteresiran tuđinac u njenom krevetu. I više nije spuštala glavu na moj dlan.
love-ghost
Kad bih pričao što mi je na duši, činilo se kao da uopće ne sluša. A kad smo otišli svak svojim putem imala je potrebu reći mi da joj nikada nisam rekao što mi je i da s njom nisam dijelio baš ništa.
Čujem od prijatelja da sam najgore što joj se dogodilo. Da sam đubre i gad. Kreten koji se samo pokupio i nastavio kao da nismo proveli godine.
U sebi opsujem svaki put ali odšutim. A kad me za nju pitaju, pričam o ženi koju sam volio i koja je bila dama. Ne usudim se ukaljati uspomenu na nas nijednom ružnom riječi, makar možda imam pravo biti đubre kakvim me proziva. Đubre koje bi ju trebalo okriviti za sve. Ali ne želi, jer je ona u meni još ona nježna djevojka što bi se privila uz mene i šapnula da se boji grmljavine.
Pitam se kamo je otišla i zašto se ne mogu okrenuti kad je sretnem? Zašto ju ne mogu povući za ruku? Napraviti bilo što iz hiljadu scenarija u mojoj glavi. Zašto samo prođem, kad znam da bi htjela da zastanem?
Možda jer nas je pustila bez borbe. Možda zato što nije voljela nas, ni upola koliko je voljela sebe. A ja sam, ja sam volio nju.
Igor Ivanov
Svoje tekstove koje želite objaviti anonimno u našoj rubrici “Interview pod šifrom” molimo šaljite na mail: [email protected]

Komentari

Neki baner