Razmišljanja

Pandorina kutija…

Prošlost…

Zašto kopaš po mojoj prošlosti? Šta misliš da ćeš tamo naći? Svi imamo prošlost. Šta je tu čudno? Neko svoju zakopa duboko, neko zatvori u neku kutiju, neko živi s njom. Ja sam svoju zatvorila u jednu kutiju i ostavila da je prekrije paučina i zaborav. Zašto imaš potrebu da je otvoriš? Nema tu ništa dobro za tebe, vjeruj mi. Zgarište.

pandora

Prekinuti snovi, izdaje, uzaludne nade. Ima tu i lijepih stvari. Nije sve tako crno. Ali tebe će te lijepe stvari boljeti više od ružnih. Zato bolje, ne diraj. Pusti. Hoćeš li se bolje osjećati ako ti kažem da je ovo srce brže kucalo zbog nekog drugog? Da je voljelo svom svojom snagom, ne štedeći se nimalo.

Šta imaš od toga ako ti kažem da sam isto to srce nekad htjela izvaditi iz grudi i baciti vukovima da ga pojedu, jer mi nizašta nije služilo osim za pumpanje krvi i bol. Bol je bila tolika da nisam željela ni krv koju ono pumpa. Nisu mi trebali ni njegovi otkucaji. Htjela sam da zauvijek zašuti. Ali nije. Poslušaj, i dalje kuca.

Tu sam. Za tebe. To je jedino što treba da ti je bitno. Ovo što sam sad, u ovom trenutku. Sviđa ti se ili ne sviđa? Uzmi ili ostavi, ali ovu dobro zatvorenu kutiju moje prošlosti, ne diraj. To je moje, samo moje. Znaš li koliko je trebalo snage i truda da je skupim, stavim na jedno mjesto i ostavim iza sebe? Da joj ne dopustim da živi sa mnom? Da joj ne dopustim da utječe na moje izbore, na moju sadašnjost i budućnost…

Da, puno je snage trebalo. Kada sam napokon uspjela, ti bi da je otvaraš i kopaš po njoj. Što ti više branim, ti više navaljuješ poput radoznalog dječaka. Tjeraš me da pričam, a ja šutim. Šutim, jer te želim poštedjeti stvari koje te mogu zaboljeti. A ti misliš da nešto skrivam i da se nečeg stidim. Ne, ništa ne skrivam. Ni ne ne stidim se svoje prošlosti. Ne ponosim se njome, ali se ni ne stidim. Ne poričem je. Ta ista prošlost napravila je od mene ono što ti danas voliš. Isklesala me upravo ovakvu kakva se tebi sviđam. Pa zar nisam dobro ispala?! I sebi se sviđam sad ovakva kakva jesam. Prije se nisam ovoliko voljela. Ostavila je i neke ožiljke, ali ti i te ožiljke voliš, jer me čine drugačijom, posebnom. I ja ih volim jer me podsjećaju na to šta sam bila i šta ne smijem biti. Puno lekcija je meni dala ista ta prošlosta. Ali ti je ne trebaš dirati.

Ona je Pandorina kutija i ako je otvoriš počet će da izlaze stvari koje te mogu uništiti, koje mogu nas uništiti. Stvari koje će te zaboljeti. Poslije ćeš htjeti da je zatvoriš ali nećeš moći. Htjet ćeš da zaboraviš, da nestane, ali neće nestati. Nastavit će da te proganja, da nas proganja, sve dok nas ne proguta, dok nas ne zatvori u istu tu kutiju, dok i MI ne postanemo prošlost. Ništa nećeš naći. Ništa što ti treba. Ništa bez čega ne možeš.

Bilo je tu oluja iz kojih sam jedva živa isplovila, ali i tako vedrih i sunčanih dana kakvi više nikad neće osvanuti. Bilo je suza, bilo je smijeha, bilo tuge, ljubavi, nade, izdaje… Ali ti to ne trebaš znati. Zato ne diraj tu Pandorinu kutiju moje prošlosti. Ona za tebe nema nikakvu važnost. Sad ovo ovdje što vidiš, što osjetiš je bitno. A sad sam ono što ti probudiš u meni. Ima tu još puno lijepih stvari za probuditi, otkriti. Prošlost pusti. Prošlost nas izgradi, ali nikako ne smije živjeti s nama. Ostavi je tu gdje sam je spremila. Ne zbog toga što nešto krijem, već zbog toga što se bojim da nas ne povuče za sobom, da i ti ne postaneš dio nje. Ne kopaj po mojoj prošlosti, i budi moja budućnost. Budi moja sadašnjost. Budi tako divna sadašnjost na koju ću biti ponosna. Budi budućnost kojoj ću se radovati, koju ću s nestrpljenjem čekati. Duhove prošlosti pusti da miruju, jer duhove ne valja dirati. Ako ih uznemiriš počet će da te proganjaju i više se nećeš moći sakriti, više im nećeš moći pobjeći.

Ilda Dedić

[email protected]

POSEBNA NAPOMENA:
*Stavovi izneseni u kolumnama i komentarima su osobni stavovi autora i ne odražavaju nužno stav redakcije portala Amazonke.com

Komentari

Neki baner