Razmišljanja

Izborni apsurd…

Da vam priznam jednu tajnu, silno sam željela zaobići ovu temu, ali po navici ne mogu a da ne kažem par riječi kad već imam priliku. Izbori, ne samo u BiH, nego onako općenito i kako na to gleda balkanski čovjek. Kako god posmatram ishode i ponašanja u okolini ne mogu reći prosječan balkanski čovjek, jer opet, kako god da razmislim to je meni ispod prosjeka. Over and over again.

Ispunjeno samo 3 % obećanja, političke kampanje se plaćaju budžetskim novcem, u BiH se pronevjeri 314 KM u sekundi, povećani porezi na topli obrok, krši se reformska Agenda, mito, korucija, kriminal, i svaki dan isto, ali kao da neke stvari jednostavno ne dolaze do mozga narodnih masa, jer se stalno ponavljaju. I imamo priliku promjeniti nešto i onda smo zadovoljni onim što imamo, dok im punih usta pune četiri godine psujemo mame, tate, bake, seke i gledamo turske sapunice uz kokice, naravno.

Razumijem ja da neko ne voli politiku, to mi je kristalno jasno, ne volim je niti ja, i ovo je još jedan od dokaza, ali kako neko može da ne zna šta se dešava oko njega? Ili kako nekome može biti bitnije nečije ime od toga da li zna da uradi ono za šta se plaća? Evo  gledajmo to iz drugog ugla: mnogo radite i trebate kućnu pomoćnicu. Da li vam je bitnije ono kako se ona zove i da vam odgovara imenom, bez obzira što ne zna ispeći ni jaje, promjeniti posteljinu, ispeglati veš i oprati suđe, ili ona koja to sve možda zna, ali joj je ružno ime. I ipak po treći, peti, deseti put plaćate ovu prvu. Reci te mi da ovo nije vrhunac apsurda!? I onda dođete kući s posla i žalite se mužu kako ona ne zna ništa da napravi, kako vam je kuhinja gotovo izgorila, kako opet nemate šta jesti, kako, kako, kako….

Sad ja pitam KAKO? Zar zaslužuješ bolju? Zar tvoja ograničenost nije sebična prema onom mužu koji bi nešto i da pojede? Zašto žalbe, na kraju krajeva? Zar ne shvatate da i sad vršite sličan izbor samo vam je kuća veća, i sad plaćate samo više “kućnih pomoćnica”, a plaćate ih po imenu.

Ali ono što sam primjetila je da okolina pred izbore živne. Svi traže posao, rade se putevi, krpe se rupe, pročišćavaju se vodovodi i kanalizacije, ide se na skupove, naravno obezbjeđen prevoz (od našeg novca), i najvažnije od svega svi odjednom imaju svoje mišljenje i svi su ratoborni da odbrane svoje izabranike, svoje nacionalne vođe i gurue, da ih počaste pohvalama za onih 3 % ispunjenih obećanja (jer mogli su ništa da ne urade, njihovo ime obećava im status). Ah i to mišljenje, kad ga svi imaju. Ozbiljna sam, zar nije samo šteta da ga imaju jednom u četiri godine? Bolje ni tad.

Šta se dešava? Gdje je logičko pokriće? Je li razlog neobrazovanost? Strah jednih od drugih koji nam se suptilno servira s velikih i malih ekrana (zavisno za koliki imaš novca)? Jer problem imamo, to je evidentno i samo jedan klik na statističke podatke u 4 godine će biti dovoljan da to i shvatimo. O kako smo samo jeftini, to je ono što me od svega najviše boli, pored ograničenosti, a svemir je tako prostran. Mogućnosti su tako velike. Boli me što znam da nije njihovo znanje izgradilo sve one vile i stanove, kupilo Audije, Mercedese i helikoptere, izgradio i kupio je to naš novac, ograničenost i potkupljivost dok lutamo po moru kala i beznađa, bijede i neznanja.

Tako ti mene startuje komšija dok čekam bus s uletom “Ej kono, trebaš prijevoz? Ideš na izbore?”. Rekla sam samo ono kratko “ne, hvala, bus će brzo” i krenula put prodavnice da ne bih rekla koju grubu riječ. Isti onaj komšija čiju sam glavu vidjela ne jednom od plakata, isti onaj koji se nikada prije nije ni javio, onaj koji je nedavno dobio posao, a prije toga nikada nije radio iako mu je blizu 40, isti onaj za kojeg sa sigurnošću znam da je na “prezime” završio srednju školu. Došlo mi je bilo da vrištim od muke. Ma došlo mi je bilo da odem da spakujem stvari, uzmema pasoš i krenem za većinom svoje generacije. Da krenem, da se ne vratim, samo jednom godišnje dok su mi još otac i majka tu. Oni ne žele da idu, jer oni ne znaju za drugo. Njihovo srce je tu, a moje srce već vrišti. Vrišti i moje, i Antino, i Jovanovo, vrišti jer ih čujem, vrišti jer ih vidim da odlaze, jer vidim majke kako plaču, svaki dan ih vidim. Zar zaista nije grijeh to što svi imaju mišljenje? Sad mi recite da nije!?

Do idućih izbora, ostajte dobri, grickajte kokice i pominjite im majke… A poslije opet sve ispočetka.

Ramiza Tibo

[email protected]

 

 

Komentari

Neki baner