Život

Što s prokletinjom?

Ovo jutro nije bilo kao svako drugo. U maloj trošnoj hercegovačkoj kući, gdje je majka još pekla kruh ispod peke, gdje se još gledalo da se što više vode donese ravno iz bunara a što manje iz česme, gdje je još krava bila svezana ispod odrine dok smo mi ukućani samo par metara dalje jeli ili raštiku ili kiseli kupus zimi, izlivač ili puru ljeti, u toj istoj kućici sada je na stolu stajalo malo manje od pola milijuna maraka. Ostatak je još ležao na banci. Iako je stara majka prije svega par dana ucviljena i slomljena žalila oca, sada ga je iz dubine srca slala k vragu. I ne samo njega, nego i Matu i Ruth, i banku, čak i službenika u banci.

„Vidiš, vidiš ovu suknju? Nju sam kupila ima ravno devet godina. I dok su ostale žene ako ne misečno onda svako dva miseca imale novi komplet, moja jedina i najveća briga je bila da stanem u ovu suknju. Devet godina ja gledam da prikoviše ne smršam, da mi ne bude velika, ili da se prikoviše ne udebljam da stanem u nju. O stari magarče, da sam ja znala, da sam samo ja znala, kocem bi ja tebe po srid glave.“- majka je brojala gledajući ljutito očevu sliku. I kad sam već pomislio da će slika završiti ravno u smeću, majka poče plakati.

„A što si ti mene volio. I pazio. I ljubio. Jesu one ženturače imale komplete ali to je dušo moja njima bio šamar. On joj kupi komplet a ona blesa još više vuče i tegli. A ti! Ti meni nisi dao da odem zimi po vodu, da se ne prehladim. Nikad vatre nisam naložila i vazda me čekala jutri kava. E to one nisu imale. Ma kakve marke, kakvi dinari. Ljubav sam od tebe imala a to je najvažnije. „ – i poče ljubiti očevu sliku.

Suza mi je potekla niz obraz. Znala je majka da ocu nisu bile važne pare nego kako nju i nas usrećiti. Otac, otac je bio naš dar s neba.

– Viktore, što ćeš ti s ovolikom prokletinjom? – upita majka gledajući na novce.

Samo sam izašao bez riječi i pomislio na Jelenu. Prošlo je već pet mjeseci kako je nisam ni vidio, ni čuo. Svaku večer, svako jutro, svako podne, ma svaki minut, Jelena mi je bila u glavi i srcu. Jelena, njen pogled u daljinu i poljubac. Tako bi volio da sam je onda poveo. Neka vidi gdje živim, pa ako mene voli, voljet će me i s vilom i bez nje. Taj osmijeh, te oči, taj nosić i onaj jedan krivi zubić, i onaj ožiljak kada je pala kao mala s bicikla, ili onaj iznad čela gdje ju je brat pogodio švabom čekićem. To je meni nedostajalo. Jelena mi je osvojila srce, zarobila, pa da me sada želi i miss Amerike ne bi pristao. To bi bilo kao da varam Jelenu. Trznio sam se kada sam ušao u naš najveći vinograd. Listovi se već odavno opali i već je bilo vrijeme za obrezivanje loze. Ima ovaj vinograd zanimljivu pozadinu.

Kada su Mate i Ruth došli u Hercegovinu, Mate ju je prvo doveo ovamo. On je toliko bila očarana vinogradom da je svako jutro išla do njega i sjedila u njemu po dva, tri sata. Narod ko narod, počeo pričati, smijati se i neka lokalna liska preimenova vinograd u Ruthovina. I tako Ruth ni kriva ni dužna dobi veliku čast da se najbolji komad zemlje u cijelom selu zove po njoj. Za malo vremena Ruthovina postade Rutovina i ostade do danas.

Sunce je već palo iza Biokova. Majka je sjedila ispod murve i mljela kavu. Taj miris sam i zaboravio. Kava koja se sirova ubaci u šporet da se peče, a zatim samelje. Kuća bi mirisala po tjedan dana, nekada i više. Došao sam do majke, stavio svoje ruke na njene i samo rekao : vinarija, Vinarija „Rudan“. E tu ćemo majko uložiti prokletinju ali s očevim imenom piše nam se vrlo dobro. Samo me zagrlila i rekla: „Znao je stari vuk da ćeš ti znati što je najbolje učiniti. Vinarija i to s imenom mog Rudana. Bio bi ponosan, moj Viktore“.

Nastavit će se…

Kupid

[email protected]

Komentari

Neki baner