Život

Zbog zeca zemlja snažno podrhtava, milijunski se grad naglo urušava…

Nije dugo lupao kad se začuo tihi, piskutavi glasić:
»Prestani!«
»Čini se da ni tvoje metode nisu baš bezazlene«, zadovoljno dobaci Elvis.
»Molimo te, prestani!« jedva čujno zamole dva piskutava glasića u isto vrijeme.
Ježić, djetlić i zec, od straha ukočen s jednom šapom dignutom u zrak, započnu zbunjeno okretati glave tražeći nekog kome je očito smetalo zečevo lupetanje.
»Ovdje smo! Stojimo na mravinjaku!«

I doista, nasred male nakupine zemlje s još manjim otvorom na vrhu stajala su dva najmanja, jedva primjetna mrava.
»Nemoj više lupati! Mislili smo da je zemljotres! Naši podzemni hodnici se jedan za drugim urušavaju! Mravinjak nam je razrušen! Molim te, prestani.«
»Pardonček«, plaho se ispriča Zelenko kojemu je bilo toliko neugodno da su mu obraščići poprimili rumenu boju.
»Nisam znao da je tu vaš grad. Samo sam htio dozvati nekog tko bi mogao pojesti krušku«, nastavi Zeko pažljivo spuštajući uzdignutu šapu.
»Ma u redu je. Ovako i onako moramo popraviti mravinjak, jer neki neumorni medvjed jučer cijeli dan nije prestajao s plesom. Očito se želio ispucati prije zime.«

Sreća je što su mravi iznimno marljivi i vrijedni, pa im obnova mravinjaka i kopanje novih tunela neće predstavljati veliki problem. Moglo bi se reći da im je čak bilo i drago što su dobili razlog za obavljanje novih poslova.
»I onda ja izazivam pomutnju«, s podsmijehom kaže djetlić češljajući krijestu unatrag. »Ja sam Elvis, štetočinu Zelenka već ste upoznali, a ovaj mali ježić s kruškom na leđima još nema ime.«
»Drago nam je. Ja sam Mrav 1 725 468, a ovo je moj najbolji prijatelj Mrav 1 725 469. Kraljica nas je osobno poslala da zaustavimo strašno lupanje. Laknulo nam je kad nismo vidjeli medu kako pleše.«

»Kakva su vam to imena?« upita jež.
»Pa znaš li ti koliko nas mrava u mravinjaku ima? U cijeloj šumi ne postoji toliko različitih imena, pa bi neki mravi morali nositi isto ime. To bi dovelo do velike zbrke, jer se kod nas točno zna što koji mrav mora raditi. Zato su nam imena brojevi koje dobijemo kad se rodimo – njih ima beskonačno mnogo.«

jezJežić se iznenada nasmiješi i upita:
»Pa kad vas već ima tako puno, možete li pojesti krušku s mojih leđa?«
»Teško«, uzvrati stariji mrav s manjim brojem, »mi jedemo samo vlasi trave i mlado lišće. Zašto ne odeš kod nekog drugog?«
»Ne mogu se micati. Kruška je jako teška.«
»Teška?! Ne izgleda puno teža od tebe. Ne vidim u čemu je problem.«
»Problem je u tome što je kruška teška kao i jež!« uključi se Zelenko. »Kako bi itko mogao nositi takav teret?«
»E vidite, da je jež kojim slučajem snažan kao mi mravi, problema ne bi bilo. Svaki mrav može ponijeti 20 puta veću težinu od sebe samog.«
»Auuu!« uzdahne jež.

»Jaka stvar«, ponovno se ubaci zec. »I što ste vi mravi toliko opsjednuti brojevima? Stalno ih spominjete!«
»Svi mravi moraju dobro znati matematiku. Kako bi inače dobivali imena, određivali duljinu tunela ili izračunavali potrebnu veličinu skladišta za hranu? Matematika je vrlo važna stvar.«
»Dobro«, nevoljko prihvati Zelenko sjetivši se štete koju je uzrokovao, pa upita:
»Sigurno vam moje lupanje neće predstavljati veliki problem? Samo sam htio pomoći ježu.«
»Neće. Ali bolje je da se sada vratimo u mravinjak i bacimo na posao. Osim toga, kraljica sigurno nestrpljivo očekuje naše izvješće«, odgovori stariji mrav.

»Ježiću, sretno s kruškom«, doda mlađi mrav s većim brojem, te zajedno uz svog najboljeg prijatelja nestane ispod malene hrpice zemlje.

Sven Hrastnik

[email protected]

Komentari

Neki baner