Život

Gorila i izgorila…

Ne i ne! Ne možeš me ubiti! Ni tvoja oholost, ni ljubav koja se pretvara u ravnodušnost, sve u jednom danu, ni tvoja potreba da me imaš sve dok plovim tvojim morima, ni tvoj strah od moje želje za sigurnom lukom u koju napokon želim uploviti, jer su mi dosadili vjetrovi koji beskrupulozno lome jedra, ni tvoj povremeni bezobrazan ton koji pravdaš željom da nas održiš. Ne možeš! Jer ubio si me davno.

mural-1331783_960_720I ti i svi drugi. A ja sam gorila i izgorila, ali ponovo se uzdigla snagom prkosa. Tako visoko da sam postidjela i onu pticu, kojoj Feniks dadoše ime. I možda tek tad shvatila njenu simboliku. Iz prkosa, da. I prema tebi i prema životu.

Pred tobom gorda, u sebi jecam. Pred drugima sretna, u samoći se kidam. Perem onu gorčinu u grlu gorčinom za samo malo okusa slasti. Vezice, vezice. Sastavit ću ja sebe, opet! Jer zid jeste pao, ali ostali su temelji duboko ukopani u meni. A bol. Ona mi samo pomogla da to shvatim.

Pustit ću koju suzu sa kojom ćeš nestati. Nekad ću plakati satima, ali ćeš nestati. Otići iz mene kao što si otišao od mene. Kao što ona rijeka pohodi planine, pravi velike ili male kanjone u potrazi za svojim koritom. Možda nisi moje korito, ali ja sam se pomirila s tim prije nego sam u to bila sigurna.

I ti ćeš da napraviš svoj kanjon prolazeći kroz moje životne prostore, ali ja ću i poslije toga da postojim. Krhka za neke nove slivove, čvrsta za one stare. Jer mnogo je ljudi prodefiliralo kroz moj život. I bitnih i nebitnih. Bespovratno. A ja stojim tu. Zašto bi s tobom bilo drugačije? Zato idi. A ja… a ja ću sve dok postoji i mililitar tinte crtati sebi osmjeh, opet.

Ramiza Tibo

[email protected]

Komentari

Neki baner