Život

Život je oluja…

Kažu bori se! Kažu ne budi depresivna, smušna i sjebana. Kažu da sve što je loše to prođe, trebaš samo malo da se strpiš i onda će doći svi ti lijepi dani. Svašta nešto oni kažu. A sad da i ja nešto kažem vama drage moje- lažu, svi do jednog!

Nije ovaj život tako osmišljen po tom konceptu da se dobro dobrim vrati, niti da nakon oluje dolazi duga. Ne. Onom koga oluja počne da prati od početka, ona se od njega i ne odvaja. Godinama ne jenjava i samo dobije na snazi. Uzalud pokušavaš da pronađeš sklonište, na koji sekund čak i pomisliš kako si i uspio no ona te nađe i sahvata svom snagom. E to je život, oluja. Nemilosrdna, okrutna i hladna. Umorila me. Stvarno jeste. Tek sada vidim i osjećam koliko. I znam da je tako svaku od vas. Ali to što znam ne znači da razumijem. Pa nemam ja puno godina, jebem mu. Zašto je onda sve tako teško, sve tako komplikovano i nepravedno? Zašto moram da se borim kao lavica za svaku sitnicu? Da bih imala ili stvorila bilo šta? Zašto sve mora da ide na neki teži način i nekim težim putem? Zašto? Postavljate li i vi sebi ista pitanja?

ciscenje-kuce-1389172752-23598

Milion pitanja u glavi, milion potreba, želja, svega, a nijedan odgovor. Nijedna solucija, nijedno rješenje, ništa. Samo zavezane ruke i usne koje zanijeme od bola. Nisam ja to tako zaslužila. Nije nijedna od vas. Umorna sam, jebem mu. I vi ste. Ne mogu više ovako! Ne možete ni vi. Ne mogu ja uvijek i na sve da mislim, ne mogu da se staram o hiljadu problema, ne mogu za svakim da idem i ispravljam njegove krivulje, njegove mane i nedostatke i da na kraju opet ja budem za sve kriva. Da na kraju opet sam ja ta koja ne valja. A ko valja? Recite mi, ko onda valja? Jer ja ne znam za još jednu budalu koja je toliko sebe dala za to sve, a koja  je manje dobila? Ako postoji još jedna takva, molim vas, upoznajte me, čisto da vidim kako to izgleda takva osoba, jer samu sebe ja vidjeti ne mogu. Nema za mene razumijevanja, nema pomoći, nema ničega. Koliko god da se potrudim, šta god da uradim, to je ništa. Svima je ništa. Svi rade kako hoće, riječi su im šuplje i prazne bez težine i bez časti. Čemu onda? Za šta se ja to borim? Šta ja to planiram? Šta ja to radim? Iz potrebe da stvorim nešto svoje drugima sređujem živote jer su oni takvi da ćute i sjede prekrštenih ruku, podrugljivo se smješkajući, jer znaju kakve su im namjere. Ma jebem ti ovo sve. I ovaj život, i ovaj grad, i sve što je vezano za njega. I mene. E mene posebno, jer sam glupa, jer sam idiot koji vjeruje, koji misli da su ljudi ipak dobri, pa nešto kao očekuje od njih i svoj dio ispuni do kraja. No na tome i ostane, svaki put. Samo ja budem ta koja svoj dio dogovora odradi.

Ne znam šta mi je raditi. Vrištala bih, čupala kosu, plakala, ali ne mogu. Nisam to ja.  I znam da isto tako niste ni vi. Sve ste kod kuće, sa milion obaveza, pretpane problemima kojima nema kraja i ne znate šta ćete od sebe. Sve ja to znam. Isto tako znam da svaka od vas radi kao konj ne za jednu, već za pet osoba. Obavlja stotinu različitih poslova, a kako je plaćena? Nikako. Tako što će joj i njena okolina još dodatno otežati položaj i situaciju. A ne daj Bože pomoći joj, ne ta se opcija uopšte ne uzima u obzir. Pitam se koliko vas je takvih? Vas “nezaposlenih” što po cijeli dan radite?

Ma jebem ti ovo. I ovu sredinu i ovaj grad i ovo mjesto. Eto. Biću prosta, biću vulgarna, dozvoliću sebi taj dašak primitivizma, jer ogorčenost je preovladala. A vi drage moje? Mislite li isto? Postavljate li sebi ista pitanja, pitanja bez odgovora i rješenja?

Aleksandra

[email protected]

Komentari

Neki baner