Život

Do kada još?

Nisam mislila pisati o ovoj temi. Mislim u teoriji svi znamo da je nasilje nešto grozno i osuđujemo ga. U teoriji pišemo takve stvari na raznim portalima i čudimo se kako, kod nas toga ima… Kažemo da je sve gnjusno i tu nastaje kraj. Mislimo da je to sve, što možemo. Onaj tko slučajno ima petlju nešto i učiniti za nas je čudan, često ga i osudimo, jer što on umišlja da je njegova stvar? Što njega zapravo ima brinuti što je tamo neki Stjepan istukao suprugu, ili što je neka skupina balavaca digla ruku na kolegu?

Što se još mora dogoditi da otvorimo oči? Kakav nas to još događaj mora šokirati da shvatimo da smo dotakli dno? Do kada će se još ljudi dijeliti na bogate i obične…

Prošlo je mjesec dana otkako je dečko iz Širokog pretučen. Bio je to na običnom rođendanskom partiju, znaš, kada imaš 17 ideš na party i ne razmišljaš da ćeš se vratiti polomljen, tek tako bez razloga. Nije bio drag tatinim sinčićima, prebili su ga i ostavili bez svijesti. Tako pijanim palo im je na pamet, ostaviti ga na igralištu i srušiti na njega stativu. Može im biti, tako ih doma uče. Nema veze što je i taj dečko nečiji sin, nema veze što i on jednako vrijedi, od toga dana puno više vrijedi od njih. Policija naravno u tom malom gradu, gdje svatko zna počinitelje i njihove roditelje, nije reagirala. Traže dokaze, prave se blesavi, jadni.

Kažu alkohol, kažu mladost ludost.. I nastave ignorirati. Nema veze sto je dečko pretučen i što je jedva ostao živ.. Tema se ignorira, svi znaju sve, svi šute jer misle da ne možemo tu ništa. Policija, pravosuđe država… pedagozi. Nasilje se uporno događa koliko god mi zatvarali oči i glumili da je sve lijepo i savršeno.. Nasilje se događa koliko god mi mislili da nije naša stvar. To sutra može biti netko tvoj..

Zatvaramo oči nad nepravdom. Zatvaramo oči nad mržnjom.
Zatvaramo oči nad tatinim sinčićima koji mogu sve.
Znaš oni su bogati, njihov tata ima vezu. Znaš može te uzeti na zub.
Zaboravi da išta znaš, može se tebi osvetiti.

Zaboravi i pravi se lud, on ima veze i auto za kakav ti moraš čitav život raditi. On ima moći da uradi što mu se prohtije. Netko ga štiti. I ti mali siromašni obični čovječe tu ne možeš ništa.. Zaboravi da išta znaš, pravi se lud, moglao bi nastradati…

Sramim se, što mi svi uporno govore da ja tu ne mogu ništa. Može me samo netko uzeti na zub, neću onda nikad ništa dobiti.. Šuti i radi svoj posao. Pravi se glupa, jer nije tvoja stvar. Ne radi se o tebi, neka država i policija rade svoj posao. Svi smo svjesni da se ništa neće mijenjati. Tatini sinčići to znaju. Smiju nam se u lice i zato rade što žele. Netko gore će sve zaustaviti a oni će biti čisti i časni. Oni će biti slobodni…

Opet će nekog isprebijati jer im se može, opet će nekog ubiti dok budu jurcali još novijim autom.. Opet će se smijati svima u facu. Može im biti, imaju lovu.. Ti bijedni mali čovječe koji zatvaraš oči i bježiš u svoju rupu, taj dječak sutra može biti tvoj sin. Ta silovana i nadrogirana djevojka može biti sutra tvoja kći.. Bit će kasno, a oni opet slobodni.

Ostatak ljudi će se praviti ludi. Tako je to kod nas. Tako je najjednostavnije. Ostavi i skloni se. Mi ne možemo mijenjati ništa. Mi smo mali, možemo jedino gledati i čuditi se. Tako nas uče od rođenja. Ni slučajno se nemoj zamjeriti lokalnom bogatašu.

Do kada još glumimo slijepce pokraj zdravih očiju?
Do kada još ignoriramo surovu stvarnost?
Do kada ćemo još govorit “ja tu ne mogu ništa”?
Do kada još?
Dok nam sva djeca ne budu isprebijana i silovana od strane nečijih sinova?
Na kraju krajeva, to je sve što znate zar ne?
Bježati zatvorenih očiju…

Josipa MilasCoolerica

[email protected]

Komentari

Neki baner