Život

Sada je jasno zašto je lav svadljiv, nasrtljiv i malo prgav…

Život životinja u cirkusu nije bio nimalo lagan, iako je na prvi pogled izgledalo drugačije. Životinje su bile dobro uhranjene sočnim odrescima koje su dobivale na pladnju, a za nastup su bile posebno dotjerivane. No ipak, svaka od njih je prošla dresuru toliko okrutnu da ju je bolje ne spominjati – čudno je što su sve u stanju učiniti ljudi. Stoga ni Lav Leon nije htio pričati o tome, iako je njegovo ponašanje govorilo i više nego dovoljno.

»Jadni lavek«, kaže mu Jež Kruška koji je sada sjedio između dvije mačke, »što su ti uradili?«

Lavlje ogromno tijelo bilo je prekriveno brojnim ožiljcima koji su srasli jedni preko drugih. Tek kad je naučio slušati do te mjere da skače kroz vatreni obruč, prestao ih je dobivati, a obroci su mu postali redoviti.

»Ne moraš se više bojati«, utješi ga Ris Boris. »Ono najgore je iza tebe, dozvoli da ti pomognemo.«

»Ali nemoj nas napadati!« ubaci se jež. »Ne možeš ostati u šumi ako nas misliš proganjati!«

Lav se zamisli i upita:

»Ali što ću jesti? Tko će me hraniti?«

Znao je da se ne može pouzdati u svoje lovačke sposobnosti iz jednostavnog razloga – nije znao loviti! Bio je vrlo malen kada su ga odveli iz tople i prostrane afričke savane i ostavili na potpuno suprotnom, hladnom mjestu, pa se nikad nije ni bavio lovom. Zapravo, njegova priča je bila vrlo slična risovoj – niti njega majka nije stigla naučiti loviti u prirodi. Boris se odlično snašao tako što je jeo samo biljnu hranu i postao vegetarijanac. Isto je predložio i Leonu.

»Jedi ono što možeš uhvatiti.«

»Molim?« zbuni se lav.

»U šumama rastu prekrasne biljke, jedne finije od drugih! Sve sam ih probao i pogledaj me: što mi nedostaje?«

Doista, Borisov stil života i način prehrane su ga učinili jakim i zdravim poput drena – stabla čije je žute cvjetove rado jeo. Leon se imao prilike uvjeriti u njegovu okretnost i brzinu dok ga je napadao.

»Hmmm… Pa mogao bih probati«, zamisli se lav.

»Ma naravno da bi, ja ću ti pomoći! Zajedno ćemo istraživati i isprobavati nove okuse«, ponudi se ris.

Lav Leon nije navikao na ovakvu ljubaznost, pa nije znao što bi trebao reći. Prijateljstvo je za njega bio nepoznat pojam, jer se u cirkusu strogo pazilo da životinje budu međusobno odvojene. Jedino biće koje je viđao svaki dan bio je okrutni krotitelj, a teško da je njega mogao nazvati prijateljem.

»Hvala«, prozbori on. »Žedan sam. Iscrpila me ona jurnjava za zecom i naša borba.«

»I nije bila neka borba«, kaže ris. »Ja sam zapravo izbjegavao borbu.«

»Znaš što«, namigne mu lav, »da nisam bio tako žedan, sigurno bih te ščepao!«

»Možeš si misliti!« uzvrati ris. »Pa pogledaj kako si debeo! U tom cirkusu su te hranili i više no što su trebali vjerojatno zbog toga da ne bi njih pojeo! Pogledaj mene kako sam vitak – to ti je sve od prehrane!«

Leonu nije bilo drago što netko kritizira njegovu liniju, ali je znao da Boris ima pravo.

»Što jest, jest. Idem na dijetu, početi ću sa vodom! Piti ću je u ogromnim količinama, voda je dobra! Ježiću, gdje bi se ovaj stari, umorni lav mogao napojiti?«

 

 

Jež Kruška obriše suzu koja mu se nekim čudom opet stvorila u oku. Bio je razgaljen, naročito kad je shvatio da je iz lavovskih očiju nestala i ona posljednja trunka mržnje koju su mu usadili ljudi. Znao je da je dobio još jednog prijatelja – ima li ljepšeg rođendanskog poklona od prijateljstva? I to kakvih prijateljstva: jednog risa i jednog lava! Dvije velike, divlje mačke! Šumske mačke.

»Odvesti ću vas do rijeke«, odgovori ježić šmrcajući. »Imamo krasnu rijeku koja teče posred šume, pođite za mnom.«

I njih trojica krenu prema rijeci.

Na obali široke rijeke stajao je Dabar Hrabar i divio se svojem remek-djelu: brani koju je davno završio. Stalno je nešto petljao po njoj i popravljao mjesta gdje je propuštala, no ovaj put nije bilo potrebe za tim. Rijeka je savršeno zaobilazila branu i dabar je bio ponosan. Sjetio se Srne Dore o kojoj je često razmišljao – njoj bi se brana sigurno svidjela. Iz zamišljenosti ga trgne vrlo dubok glas koji je dopirao iz neposredne blizine.

»Zdravo«, reče Lav Leon i sjedne kraj njega spuštajući njušku u vodu.

Dabar Hrabar se smrznuo od straha. Htio se baciti u rijeku i ostati na njenom dnu barem dva-tri dana, ali noge ga nisu slušale. Ostao je ukočen sa preneraženim izrazom lica i razjapljenim ustima, a tijelo mu je počelo poprimati čudnu boju.

Sa njegove druge strane, tik uz njega, sjedne ris.

»Dobar dan«, pozdravi ga Ris Boris i počne piti vodu.

Dabrova boja sada je postala puno jasnija – sav je pozelenio! Ništa čudno, s obzirom da je stajao između lava i risa. Lava i risa!!!

Ježić Kruška je sve samo promatrao iz prikrajka i slatko se smijuljio. Kad su se mačke napile i odmakle od rijeke, viknuo je dabru:

»Vidimo se večeras, zar ne?«

Dabar Hrabar je i dalje stajao skamenjen, a kad je došao k sebi, trojka je već dugo otišla.

»Sigurno mi se pričinilo«, pomisli dabar i nastavi sanjariti o Srni Dori.

Jež, lav i ris su hodali usporedno stazom koja je vodila prema školi. Lav, koji je bio u sredini, kaže ježu:

»Nismo se upoznali. Ja sam Lav Leon. A ti?«

»Jež Kruška!«

»Ma nemoj?! Odakle to?«

Jež se nasmiješi:

»Bila je kas…«

»U-u-u«, prekine ga ris, »mogu ja, mogu ja?«

Ježić kimne glavom, a Boris započne prepričavati njegovu priču.

»Bila je kasna jesen…

 

 

 

Sven Hrastinik

[email protected]

Komentari

Neki baner