Život

Priča o tebi…

Ćutiš. Praviš se da me nema. Neće ti to pomoći. Tu sam, živa. 

Znam biti daleko od tebe i svih drugih dok me sve ovo ne prođe. Znala bih postaviti situaciju da te natjeram da razgovaraš sa mnom svaki dan. Čisto da vidiš kako je kad ne možeš utjecati na moje prisustvo ili neprisustvo u svom životu jer se upravo ja tako sad osjećam – čekam da sam doneseš odluku. Možda si ju i donio, ali je ja odbijam vidjeti. 

Znam trpiti glavobolju uzrokovanu neizrečenim riječima, onako, čisto iz hira. 

Znam uzeti i po krvavo crvenim laticama ruža ispisati sve što me boli. Nesuvislo. Nerazumljivo. Nečitko. Nabaciti riječi na stranice. Naravno, posljednja latica će ostati tebi, da završiš.

Znam se i naljutiti i praviti se da sam princeza koja čeka princa na bijelom konju, a taj princ nisi ti. I još ti to dobro natrljati na nos, jer eto, može mi se. Znam i ja pravila obrnute psihologije.

Znam forsirati i smarati. Čisto da istjeram stvar na čistac, jer to volim. I ti ne bi mogao pobjeći.

Znam biti zla i ohola i tražiti način da te povrijedim. Misliš da ti ne znam slabe tačke? Znam, ali nisam takva. Na koncu, ne znam zašto bih to radila.

Znam izigravati nedodirljivu i bezosjećajnu. Naučiše me to još davno.

Znaš šta još znam? Znam se izvinuti i strpljivo “odraditi” svoju kaznu. Znam razmišljati u tišini koju si nametnuo. Znam se, u toj istoj tišini preispitati i reći samoj sebi kad je dosta. Znam pronaći tipku “restart” i početi sve iznova, s tobom ili bez tebe.

Ali neću.

Neću jer i ja imam pravo na emocije! I ja mogu biti ljuta i zbunjena. Mogu plakati. Mogu ne razumjeti sebe. Mogu pogriješiti, a da me ne razapnu na križ. Mogu bijesniti naglas! Mogla bih i najbitnijim ljudima pričati koliko si ti važan, bilo bi mi lakše, znaš!? Mogla bih im reći da želim s tobom sve, ali da smo ipak odabrali ništa.

Želim dozivati u sebi noć kad se nisam htjela odvojiti od tebe. Noć kad sam prvi put u životu nekome priznala strah. Noć kad sam bila najiskrenija.  Željela bih ti reći da sam nakon tvog odlaska sat vremena provela sjedeći na krevetu i pitajući se šta se desilo. Da sam osjetila fizičku bol kad si me zamolio da “ovo” ne otežavamo. Da sam došla kući i ćutala narednih dvanaest sati, gledajući u one latice i moleći bogove da jednom uspijem bilo šta napisati o tebi, jer to bi značilo da sam ipak bila u stanju shvatiti i priznati poraz. Reći naglas neću.

Sve to znam i mogu, ali sam prevelika kukavica jer ispadam glupa. A to isto boli. Krivim se jer osjećam, a ne znam šta. Krivim se jer ne mogu učiniti da prestane.

No, mogu slušati svoj instinkt i zauvijek ćutati, pitajući se šta bismo mogli biti, samo da smo izabrali drugačije. A mogu ti i dopustiti da sve ovo saznaš i postaviš se kao da te nije briga.

Tražio si emocije? Pa evo ti ih onda. Uzmi ih sebi i odnesi. Molim te. Ili mi reci da je sve ovo neki bolesni eksperiment u kojem sam samo pijun. Samo nemoj ostavljati ovako, nedorečeno, konfuzno. Nemoj ćutati.

Anonimno

Svoje tekstove koje želite objaviti anonimno u našoj rubrici “Interview pod šifrom” molimo šaljite na mail: [email protected]

Komentari

Neki baner