Život

Nije to Facebook, to je Nosebook…

Ja sam vam onaj tip osobe koji neće ono što svi drugi žele. Onaj tip osobe koji izbjegava ona mjesta, knjige, filmove na koja svi drugi trče. Ako mi sto osoba kaže da nešto moram, da je to dobro, da je to u trendu, e pa onda ja baš neću.

Igra prijestolja, moraš to vidjeti. NE. Ono što je apsolutno svima dobro, meni je sumnjivo. Prvo tražim razlog zašto je svima to dobro. Kada sam ja čula zašto je svima Igra prijestolja super, zakon, moraš to vidjeti, život mi se zgadio. Tebi je Igra prijestolja odlična zbog golotinje? Zbog brutalnosti? Zbog ‘sestra se jebe s bratom’? Daj me nemoj..

Onda je došla osoba koja mi je pričala o prekrasnim scenama, o odličnoj glumi, o onome iza scena seksa. I ja nisam pogledala Igru prijestolja. Pročitala sam ju. I divim se, ma klanjam piščevoj mašti.

Svi koji su je pogledali, da vidim vas obožavatelje, koliko vas je pročitalo? Ha? Koliko to strana ima.. tko će to čitati. Ma da, nema problema. Lakše je stisnut play.

Tako je i s Facebookom. Svi navrnuli kao ovce. Moraš to otvoriti. Svi su tamo. Tebi je bio rođendan? Zaboravio sam, nemoj se ljutiti, što ti ja mogu kada nemaš Facebook. Kako je nedavno jedna meni draga osoba sarkastično rekla ‘ako se nije dogodilo ili objavilo na Facebooku, onda se nije ni dogodilo’

Nevjerojatno koliko je ljudi oglupilo, zatupilo, postalo nemarno, nezainteresirano za zbilju.

Od trena kada su otvorili profil, apsolutno su zaboravili na sve potrebne informacije i napunili se glupostima.

Znam dečka koji ima preko četiristo prijatelja na Facebooku, a nema s kime otići na običnu kavu.

Otvorila sam profil 16.12.2016.g. i imam ih 22, i to su ljudi s kojima želim biti prijatelj na Facebooku.

Stišćem ‘sviđa mi se’ tamo gdje mi se nešto stvarno i sviđa. Neću lajkati sve što mi Facebook izbaci jer bi trebala, jer ipak se mi znamo. Ma kada vidim što sve stavljaš po svome zidu, najrađe te ne bi ni znala.

Moj Facebook život je i moj stvaran život. Slika mene i dečka koji se volimo, tako je i u pravom životu. Ja nemam sliku sebe i dečka, eno, puni ljubavi, ajme meni blago se njima. I onda za dva dana prekid.

Imam članke koji su odraz mene i moga razmišljanja. Ako je priča izmišljena, onda je onakva kako ja vidim stvari. Priča ‘Ego’ je napola iz pravog života. Znam osobu koja je UPRAVO takva, tako živi i inspirirana njome sam napisala to što sam napisala.

Kod mene nema lažnih stvari. Ako ja napišem nešto na svoj zid, eventualno je to da nekoga nasmijem. A ne, pogledaj me, ja sam vrijedna i zabavna i daj mi lajk. Nego, jebem ti sve, opekla sam prst.

Enigma su mi oni koji mi pošalju zahtjev za prijateljstvo. Ja naivno prihvatim, mislim si možda se od nekud znamo. Možda me želi nešto pitati, možda mi pošalje poruku. I onda ništa. Prvo prihvatim, pričekam dan, dva i onda maknem.

Nije mi jasno, daj, neka mi netko objasni, zašto ti netko pošalje zahtjev i onda ti se nikada u životu ne javi? Možda ti tu i tamo stisne ‘sviđa mi se’ i to je to? Zašto imaš te ljude? Tko su ti ljudi? Jesi li ti javna osoba pa ti takvi ljudi trebaju?

Žao mi je što nemam onog svog prvog pacijenta koji mi se i javio. O da, mali je bio kreativan. Poslao mi je poruku. Napisao je odakle si ti? Ja njemu objasnim filozofiju mog prihvaćanja. On meni odgovori ‘vako ja to.’ Baš tako.. VAKO JA TO.

I onda mi i njegov tata pošalje zahtjev. VAKO bi oni skupa to.

Ovaj Facebook svijet me fascinira. Prekidaju se veze jer je on stisnuo ‘sviđa mi se’ nekoj curi. Prekidaju se prijateljstva jer je ona bila on line i nije joj se javila. Jer je otišla na kavu, a nije je zvala. Znam da si bila na kavi, tagirala si se.

A to tagiranje. Trebalo mi je vremena da shvatim tu ‘mudrost’ tagiranja. Koga briga što sam ja na kavi u tom i tom kafiću!!? Zašto to idem javiti svima?? Pita me netko neki dan, hoćeš tagirati da smo tu? Normalno da neću. Zašto? Zato što vjerujem da se mojim dvadeset i dvoje ljudi na Facebooku živo fućka što ja pijem kavu sada tu s tobom.

Prestaju ti javljati novosti. Što si ti trudna?? Pa da, kako ne znaš? Pa stavila sam na face?? Aha, ti nemaš face, dobro tebi ću oprostiti, ali onima koji imaju neću jer mi nisu čestitali. Praznoglava, možda ti nisu čestitali jer bi bilo lijepo da si im normalnim putem javila, a ne preko društvenih mreža.

Znaš li ti da ste imali čitavi jedan život prije toga?? Ne bi li bilo lijepo da taj svijet nije stao? Skupa ste dijelili školske klupe, prve tuge, smijehove i ti sada nešto tako predivno, iznimno važno objaviš na faceu i to bi trebalo biti to? Umjesto da objavljuješ gluposti putem tog mobitela možda da stisneš onu zelenu slušalicu i nazoveš svoje prijatelje? Popijete kavu skupa, ispričate si novosti.

Najdraža su mi ta prijateljstva. Najbolji su na faceu, hvale jedno druge, ostavljaju komentare, vole se, uživo se ne mogu smisliti. Uživo se nisu vidjeli godinama. Uživo nikada jedno drugome riječ ne bi uputili.

To zadiranje u tuđe živote, taj zaborav privatnosti, svi sve trebaju znati.

Ta Facebook ljubomora, to nije normalno. Svoj život mjerite prema broju lajkova, prema broju komentara i prijatelja?

Nadam se da se meni stišće lajk onda, i samo onda, kada se stvarno nekome nešto sviđa. Inače mi nemoj stiskati lajk, ja te lijepo molim. Meni tvoj lajk ne treba samo zato da bih imala lajkove.

Ma nije to Facebook, to je NOSEBOOK.

Koji je to lažan svijet, koliko je sve to licemjerno. Misliš da je svima bolje nego tebi, da svi bolje žive od tebe, svi se zabavljaju bolje od tebe. A nije tako. To je samo slika s lažnim osmijehom stavljena na face. I ja mogu svašta staviti, a ustvari danas mrdnula nisam nikamo.

Gledajte me, lijepa i s ovakvom (ili VAKOM) kosom, uživam u toplom krevetu i radim novi članak za Amazonke.com, moja predivna pisalačka obitelj.

Tko će ga znati da mi je pomalo dosadno, da svoju ‘pisalačku obitelj’ znam tek mjesec dana i manje, da nije sve tako vauu gle ona uživa i piše i izgleda super s takvom (VAKOM) kosom. A ono filter i pišem gluposti po faceu.

Facebook je postao poput lažnih magazina. Jedino umjesto slavnih, umjetnih života, imaš bilo koga s ceste koji glumi da je nešto što nije

Ima i dobrih strana. Ima. Samo mi sada treba vremena.

Maja Pernar

[email protected]

Komentari

Neki baner