Život

Nakon teške i neobične noći, još će jedna pridošica doći…

Sova Sofija nije bila jedina ptica u šumi koja te noći nije spavala – i Djetlić Elvis je jutro dočekao budan. Cijelu je noć ostao u istom položaju strahujući da bi mogao probuditi usnulu Ceciliju ako se imalo pomakne, pa ni trenutka nije skidao pogled sa zlatne vuge koja nije imala pojma o tome.

Isprva se Elvis tješio da je razlog toj prevelikoj pažnji koju je posvetio svojoj gošći zabrinutost za njezinu sudbinu, no ubrzo je postalo očito da se samo zavarava: što ju je duže gledao, to mu se više sviđala. Istina, pomogla je i činjenica što je zlatna vuga spavala pa na vidjelo nije mogao izaći njen bezobrazluk i sve što je bila u stanju izgovoriti, tako da je u snu njezina ljepota sjala svojim punim sjajem. A Elvis je time bio opčinjen…

Nježno izvuče svoje krilo koje je umetnuo ispod Cecilijine glave pazeći da je ne probudi – nije se ni mrdnula. Potom lagano krene prema izlazu iz kuće praveći male, nečujne korake i polako se provuče kroz rupu u kruškinom deblu. Zaustavi se na grani nedaleko od ulaza u kuću i, još uvijek ukočen od noći provedene u jednom položaju, zatvori oči i počne se protezati podižući krila visoko iznad glave.

»Jeeeeeeeee!!!«

Elvis se trzne i otvori oči kako bi otkrio otkuda dolazi ta glasna vika.

»Elvis, majstore!!! Elvis, majstore!!!«

Kliktanje je nesumnjivo dolazilo iz podnožja stabla, a ondje je Elvis imao koga za vidjeti.

»Šššššš«, stane ih ušutkavati, »probuditi ćete je.«

Ispod drveta se već skupilo cijelo jučerašnje društvo koje je svojim usklicima jasno davalo do znanja da odobrava djetlićevo gostoprimstvo i pružanje prenoćišta Zlatnoj Vugi Ceciliji, ma koliko to ona nije zaslužila. Elvis nije znao što su točno Zeko Zelenko, Dabar Hrabar, Srna Dora i Sova Sofija mislili da se dogodilo u njegovoj kući, no zbog nečega su bili naprosto oduševljeni.

»Elvise, ti opaka ptičurino«, kaže mu zec, »nisam znao da si takav frajer! Klanjam ti se…«

»Prestani«, prekine ga Elvis, »ništa se nije dogodilo!«

»Ma ne, ne, naravno da nije«, nastavi ga zadirkivati Zelenko prevrćući svojim zelenim očima.

»A št-t-to se to t-t-točno treb-b-balo dog-g-goditi?« zamuca Dabar Hrabar.

»Ništa se nije trebalo dogoditi!« odrješito uzvrati Elvis. »Ta zlatna vuga je samo prespavala u mojoj kući i već ide na živce i jedva čekam da se probudi i jedva čekam da nestane iz šume!«

»Prilično neuvjerljivo«, ubaci se sova. »Nisi li nas malo prije utišavao da je slučajno ne bi probudili?«

»Da, da«, jedva je dočekao Zelenko, »prilično neuvjerljivo!«

»Prekinite! Baš me briga za nju! Derite se koliko god hoćete – što se prije probudi, prije će napustiti moju kuću i prije će napustiti i šumu! Urlajte do mile volje!«

Elvis se toliko zajapurio da mu je lice postalo crveno, a krijesta, ionako zaležana od neprospavane noći, postane još čupavija. Dabar je još uvijek bio zbunjen:

»I dalje n-n-ništa ne raz-z-zumijem.«

»Vidiš«, objasni mu Srna Dora, »Elvis je proveo noć sa Cecilijom kako se ne bi smrznula, a Zelenko misli da se dogodilo i nešto više od toga. A Elvis tvrdi da nije jer ga Cecilija živcira tako jako da je ne može ni pogledati.«

»Tako je Doro!« prekine je Elvis.

»Elvis je u stvari bio samo pristojan i plemenit, a zlatna vuga mu zapravo ništa ne znači«, nastavi srna.

»Istina!«

»Ljudi bi rekli da je Elvis pravi gospodin, džentlmen!«

»U pravu si, tako je!«

»Naravno, Elvis je u krivu.«

»???« zbuni se Elvis i širom otvori usta.

»Vidiš«, nastavi srna smireno objašnjavati dabru ne obazirući se na djetlića koji samo što nije eksplodirao, »istina je da je Djetlić Elvis zaljubljen preko ušiju.«

I tada je djetlić eksplodirao:

»To nije istina!!! To nije istina!!! To nije istina!!!«

»Zaljubljen… u Zlatnu Vugu Ceciliju«, završi Dora.

»Neeeeee!!!« urlikne Elvis.

»Hi, hi, hi, hi, hi…« stane se smijati zeko. »Ovo je ludo!«

»Prestanite!!! Nemate pojma!!! Nisam se zaljubio, ta tuka mi ništa ne znači!!! Nemate pojma!!!«

Elvisov izljev bijesa je dugo trajao, a njegovi prijatelji većinu toga nisu mogli čuti od međusobnog komentiranja isprekidanog zvonkim hihotanjem. Ničega zlonamjernog u tome nije bilo – sve je predstavljalo samo nestašnu šalu. Ipak, bilo je dobro što nisu ulovili cjelokupnu paljbu riječi koju je uznemireni djetlić uputio prema njima.

»Gdje sam to ja?«

Na vratima Elvisove kuće pojavila se Zlatna Vuga Cecilija. Svi je primijete osim najbližeg njoj – Elvisa – koji je i dalje uzrujan dramatizirao.

»Oh ne«, kaže Cecilija sneno trljajući oči, »on opet pjeva!!!«

Sofija počne mrdati glavom lijevo-desno ne vjerujući da je vuga i dalje nepristojna. Bilo je očito da Elvis ne pjeva već viče jer se uzrujao kao nikad do tad, no Cecilija je ipak njegovu dreku usporedila sa njegovim “pjevom”. I koliko god bila u pravu, nakon svega što je Elvis učinio za nju, trebala je šutjeti.

»Ali, spasio ti je život«, kaže joj sova.

Zlatna vuga je jedno vrijeme tupo gledala u životinje na zemlji, a potom se okrene prema djetliću – on je i dalje bio opsjednut glasnim i upitnim dokazivanjem svoje bezosjećajnosti prema njoj. Nesigurno doskakuće do njega i primi ga za krilo koje je u tom trenutku bilo podignuto u zrak. Elvis spusti krilo i konačno zašuti.

Cecilija je i dalje izgledala savršeno, a svako joj je pero bilo na svome mjestu. S druge strane, Elvis nikada nije bio čupaviji i kuštraviji. Pogledaju se točno u oči: Elvis nije mogao sakriti opčaranost njezinom ljepotom i gledao ju je baš onako kako to samo zaljubljeni mogu.

Cecilija ga je gledala svojim krupnim, crnim očima i po prvi puta otkad je u šumi pokazala malo razumijevanja i topline prema nekom – to ju je učinilo još ljepšom. Nije rekla ni riječ, već polako pusti Elvisovo krilo iz svojeg i spremi se za uzlet. Shvativši da je pretjerala, zlatnoj vugi se činilo najjednostavnijim odletjeti prema jugu i nikad se više ne vratiti u ovu šumu. Tako je najlakše jer je za priznavanje vlastitih grešaka i iskrenu ispriku potrebno veliko, hrabro srce. Srce, koje Cecilija tada još nije imala…

I vjerojatno bi Zlatna Vuga Cecilija doista i pobjegla zauvijek ostavljajući Elvisa i njegove prijatelje, da nije čula jedan dobro poznat glas koji je posljednjih dana bezuspješno pokušavala zaboraviti:

»Konačno sam te pronašao!«

Sven Hrastink

[email protected]

 

Komentari

Neki baner