Život

Kad se u ženi prelomi…

Žena sam i mogu da trpim. Ne trebam, ali mogu. Granice bola koji mogu podnijeti jedva da se mogu dosegnuti. Jer taman kada pomisliš da si me ubio, da moje nježno biće i sićušna figura ne može više podnijeti, ja ustanem ponovo.

Žena sam i mogu da pognem glavu. Mogu tako nisko da je spustim da se sama sebe zastidim. Ali mogu i hoću ako treba. Ako mislim da vrijediš. Žena sam i mogu da se odreknem svega i svih za voljenog čovjeka. Mogu da trpim prijekor cijeloga svijeta. Mogu da budem odbačena i osuđena. Mogu i neću se žaliti. Sve ću ja stojećki podnijeti. Žena sam i mogu da zažmirim i da se pravim slijepa a i gluha. Mogu da zažmirim na prevaru i da se oglušim na uvredu. Ne trebam, ali mogu. Mogu da pređem preko poniženja. Mogu da oprostim preljub i izdaju. Ljubit ću te iako znam da te i neka druga ljubila. Da su i njene usne dodirivale tvoje. Milovat ću te iako znam da su njeni prsti prelazili preko tvoga tijela. Nalazit ću njene tragove svud po tebi. Mirisat ćeš na nju, a ja ću te i dalje voljeti. Ja ću i dalje tražiti opravdanja za svaki tvoj ružan postupak, za svaku izdaju, za svaku prevaru.

Žena sam. Nježna sam, krhka sam i možeš lako da me slomiš. Možeš lako da gaziš preko mene i preko mog ponosa. Možeš da me satjeraš u ćošak. Mogu da te sklupčana i u suzama molim za gram ljubavi. Mogu i hoću ako treba. Ubit ćeš me hiljadu puta i oživjeti svojim osmjehom. Zamrzit ću te i zavoljeti bezbroj puta. I dok se svi budu čudili mojoj slijepoj bezgraničnoj ljubavi, dok mi budu pokušavali otvoriti oči, ja ću i dalje samo tebe vidjeti. Za mene će samo tvoja riječ imati težinu i važnost. Gledat ću kako mi zbog tebe mnogi okreću leđa. Kako ostajem sama, ali neće mi biti bitno sve dok si ti kraj mene. Mrzit ću se ponekad što sam rob tolike ljubavi. Što mi je sav smisao u tebi. Ali bit ću u začaranom krugu iz kojeg nema izlaza. U krugu u kojem s tobom nisam sretna, a bez tebe ne mogu.

Prešutjet ću ružne riječi dok mi srce bude krvarilo od tvojih uvreda. Progutat ću i ono što ni pas s maslom ne može. Stajat će mi teške riječi u grlu danima, gušit će me, ali na kraju ću ih progutati, neću ih izgovoriti, ali ostat će u meni. Ostat će da peku i da mi grizu iznutricu. I onda će se jednog dana nešto slomiti u meni. Bez glasa, bez jauka. Nešto će pući. Rasut će se u hiljadu komadića i neće biti nikakve šanse da se ponovo sastavim. Ne znam kako se to zove. Ne znam ni šta je to, ali znam da od tog trena mene za tebe više nema. Znam da me od tog trena nemaš. I to nije ni moja odluka, ni moj ponos. Ne. To je valjda ona granica trpljenja koja se nije ni nazirala a odjedanput si je prešao. To su valjda one ružne riječi koje su mi jele iznutricu. To je onaj nevidljivi zid za koji nisi znao da postoji. Za koji nisam znala ni ja da postoji. A onda si lupio glavom u njega i postao svjestan da me nemaš više. I ne možeš me dobiti nazad. Sva vojska svijeta me ne može vratiti. Ni sve blago kupiti. Jer više ne postojiš. Svaki osjećaj za tebe je mrtav. Ja sam mrtva. Ona koja je trpjela prevare, izdaje, uvrede je umrla. Ubio si je, više nije izdržala.

Ovo što vidiš pred sobom je neka nova. Ona je umrla, a rodila se sasvim nova. Poput Feniksa, ustala iz pepela i uzletjela. Zanosnija nego ikad, jača nego ikad. I ova ti se baš sviđa. Ovoj bi bio sluga i rob. Ovu bi molio za ljubav. Ovoj bi svijet na dlanu dao za dodir, za pogled pun ljubavi. Ali gle čuda, ne može! Za ovu ne postojiš. I sve što uradiš je uzalud. Ova te čak ni ne mrzi. Potpuno je ravnodušna. Ne vidi te. Ne želi ti ni sreću ni nesreću. Ne želi ti ni tugu ni radost. Ne zanima je s kim si, ni čiji si. Ništa od tebe je više ne može ni zaboljeti ni obradovati. Umrlo je, sve je umrlo. Shvati. Ubio si sve. Istrošio sve što ti je imala dati. I za tebe više nema ništa. Prazno. Možeš visiti na rubu litice i tražiti moju ruku da te spasim, neću ti je pružiti. Neću te ni gurnuti. Jer više ni toga nisi vrijedan. I sama ću se čuditi kako je u trenu nestala onolika ljubav. Kako je u trenu sagorjela želja za tobom. Potpuno sagorjela. Kako je nestala potreba za tobom? I ti ćeš se čuditi. I ti ćeš se pitati. Jer nisi vjerovao da je takvo šta moguće. Nisam ni ja.

Ali žena sam i koliko god da granica mog trpljenja bila daleko ipak ima kraj i dođe kad se najmanje nadaš. A tad je sve uzalud. Tad više ne postojiš.

Ilda Dedić

Komentari

Neki baner