Zamisli život u ritmu muzike za ples...
Život

Priča o velikoj ženi…

Ne prelaziš ti preko ničeg. Ti prolaziš kroz to.
Stvari ne postaju bolje. One se mijenjanju.
Tuga mijenja svoja lica. Tako i ti mijenjaš svoja sa njom.
Život te uči svemu, osim posmatranju.
Tako je govorila jedna velika žena.

Moju baku su smatrali gordom ženom. Možda sam to pokupila od majke u kasnijim godinama, možda je samo njoj tako izgledala kao i svakoj snaji što svekrva izgleda, a možda je i stvarno bila takva, ne znam. Mene je voljela.
Deda je umro mnogo godina prije nego što sam se rodila. Nisu imali njegovih slika tako da nisam znala kako je izgledao. Govorili su da moj otac mnogo liči na njega, pa sam ga tako nekako i zamišljala. Govorili su da je bio veliki čovjek. Dok sam bila jako mala, to sam shvatala kao da je imao dva metra i tristo kila, a kasnije sam razumjela da ‘veliki čovjek’ ima sasvim drugo značenje.

Imala sam šest godina kada je moj drugi deda, majčin otac umro. Išli smo na sahranu, i ljudi su plakali. Pitala sam majku zašto svi plaču, a ona mi je rekla da je to zato jer su svi tužni što dede više nema, i da zato plaču. Okrenula sam se prema baki i rekla “Ni tvoga dede bako nema, zašto i za njim ne plaču?”. Pogledala me je i zagrlila.
Kroz nekoliko godina, ne znam tačno kad, shvatila sam zašto se za njim više ne plače, i ko, nakon svih tih godina, i dalje plače.

Bakina soba mi je uvijek bila zanimljiva. Mnoštvo starih predmeta, figurica, slika, goblena….u principu, svega sa čim se dijete ne bi trebalo igrati. Majka nije voljela da tu budem, je l’ iz straha da nešto polomim, ili ličnih razloga, ne znam, ali budući da je puno radila, a baka me čuvala, nije me mogla spriječiti. Baka je imala puno malih figurica balerina. Jedna, malo veća, bila je moja. Za ‘ kad porastem’. Bila je čudesna. Prelijepa. Magična. Često sam dolazila u sobu samo da je gledam.

Nakon par godina, majka, otac i ja smo se preselili a baka je ostala u staroj kući. Kažu, nije htjela da ide iz nje. Za mene, to je bio šok, što se odvajam od nje, ali nismo se selili daleko, tako da smo je često obilazili. Njena soba je i dalje bila moje utočište. Od škole, roditeljskih svađa, svijeta…
Nakon još četiri godine, umrla je.
Svi smo plakali. Čak i majka.

Danima nisam htjela da napustim njenu sobu. Gledala sam balerine, slike nje iz mladosti, izvezeni goblen mog portreta. Moju magičnu balerinu. Ništa nije bilo isto, ali bilo je njeno. I mirisalo je na nju. U jednoj staroj vitrini bilo je mnoštvo knjiga. Baka je obožavala da čita. Sve su to bili komplikovani romani za moje godine, ali znala sam da ću moći da ih razumijem kad porastem.

Otvorila sam vitrinu i počela da razgledam naslove. Među njima, bila je debela, tamno plava knjiga bez naslova. Ne knjiga, shvatila sam, rokovnik. Dnevnik. Bakin dnevnik.
Otvorila sam prvu stranu na kojoj je pisalo krasnim rukopisom:
“Vrijeme ne liječi ništa, vrijeme nas uči kako da postanemo jači.”.

Čula sam majku kako me zove da podjemo kući. Uzela sam dnevnik, i požurila da ga stavim u torbu. Iz njega je ispao neki stari žuti papir. Podigla sam ga. Izgledalo je kao pismo.
“Dragi moj…”

Nastaviće se…

Nevena

Komentari

Neki baner