Ovo je novi grad, Pospremi taj krš u sebi
Život

Dobro je biti slab…

Odlučila sam da budem slaba. Da, tako je, sad sam i ja slabašna ženica koja ne može ništa sama. Biti jaka ili slaba žena je stvar izbora. Mislim da nas život takvima ne pravi već da negdje usput same odlučimo hoćemo li biti jake i sve raditi same ili biti slabe i prenemagat se. Samo kad odlučiš biti jaka onda te život tretira tako da to cijeli život moraš i biti. Da ti ljude oko tebe o kojima moraš brinuti i za koje moraš sve raditi.

Da ti more komplikovanih situacija koje moraš sama rješavati. Da ti niz nevolja u kojima moraš da se boriš kao lavica da isplivaš. I uvijek se od tebe očekuje najviše. Ti možeš sve. Ti nemaš pravo na slabost. Ti se nemaš pravo žaliti jer si ti ona kojoj se žale, ne možeš biti oboje. Nemaš pravo griješiti jer si ona koja ispravlja tuđe greške. Nemaš pravo ni plakati jer si ona koja briše tuđe suze. Ako se slučajno slomiš pod teretom bezobraznog života koji kad te zajaše ne zna da sjaše, onda si luda. Onda s tobom nešto nije u redu. Jer pobogu šta ti je odjednom? Otkud ti pravo da kažeš da nešto ne možeš kad si cijeli život mogla? Nećeš valjda i plakati? Ti ne plačeš. Mislim, plačeš ali samo kad niko ne vidi. Žališ se na nepravdu koja ti je učinjena? E pa ne može! Nemaš pravo da se žališ. Nepravde se čine samo slabima, ne tebi i oni imaju pravo da se žale. A ti nepravdu oplačeš u svoja četiri zida, popričaš sama sa sobom, kažeš da će sve biti dobro i ideš dalje. Opet vedra, opet nasmijana i opet jaka. S druge strane, one slabašne ženice život mazi i pazi i čuva od svih vjetrova i oluja. Jer kako će im poslati oluju kad one to ne mogu preživjeti. Ne mogu se one boriti s vjetrovima i kišom. One plove po mirnom moru, a ti se boriš s olujama. Bura te izbaci sto puta, a ti se i dalje hvataš kormila i nastavljaš ploviti.

Shvatila sam da sam nekad davno napravila pogrešan izbor. Od sad ću biti slaba. Od sad se prenemažem i kad treba i kad ne treba. Neću više nikad ni pokušati otvoriti teglu krastavaca. Nisam to nikad ni mogla, ali sam je svejedno otvarala. Probušim zatvarač da izađe zrak i odvrnem. Što mi je to trebalo? Bolje da sam je nosala po kući i tražila da ju neko otvori. Više ni sijalicu ne mijenjam sama. Ne. Nisam nikad ni trebala. Zar ja sa svojih metar i žilet da mijenjam sijalicu? To fizički nije izvodivo. Ali ne, zar da ja tražim pomoć od nekog? Mogu ja to. Stavim sto, pa na sto stolicu, pa ako treba na stolicu još jednu stolicu, ali je promijenim sama. Nema veze ako poginem, bolje i to nego da nekog zamolim za pomoć. E pa neću više! Bolje se prenemagati i zamolti komšiju da mi zamijeni sijalicu, on će to sigurno rado uraditi.

A onaj glupi odvod kojem svako malo nešto fali, više neću sama ni pipnuti. Plakat ću, kukati, vrištati pored njega, ali ja ga ne diram. Što meni treba da ja prljam svoje lijepe, bijele, ženske ručice. Bolje umjesto toga da iskoristim ovo malo šarma koji imam kao žena pa da to neko drugi uradi za mene. Taj ženski šarm je jako dobra stvar, a moj eto neiskorišten pa šteta je da propadne. Samo još trebam da vježbam na ogledalu ono nevino treptanje okicama, jer dosta sam ljude ubijala pogledom. I više ništa ne znam. Šta god treba – ne znam. Ne znam kuhati, ne znam pospremati kuću, ne znam organizirati zabave. Ne pravim više ja onaj kolač najbolje. Ne pravim vjerujte mi. Ako hoćete napravit ću ga i vidjet ćete da neće biti jestiv. Nisam ja kriva, prosto se nešto desilo i više ga ne znam napraviti. Morat će i za mene neko da pravi kolače.

Kada mi bude teško, kada neko povrijedi moja krhka osjećanja ima da se žalim danima i da me svi slušaju do besvijesti. Nema više plakanja u sobi. Sad zovem prijatelje i ima da slušaju moje tužne priče bezbroj puta. Njih će to ubiti, znam, ali meni će doći kao terapija i sigurno ću se osjećati bolje. Kada me pčela ujede vrištat ću kao da me neko polio benzinom i zapalio. A kada me nešto zaboli više neću govoriti da sam dobro i da mi nije ništa. Jeste, sve mi je, boli i više nego što boli. Jaukat ću, vrištati, ma frcat će suze na sve strane. Znam kako se to radi jer sam čitav život učila od ovih slabih. Bila sam tu da im pomažem, tješim, radim sve ono što oni ne mogu, a ne mogu ništa. Ni ja više ne mogu ništa. Ako me ružno pogledaš, plakat ću. I glumit ću žrtvu tako vješto da ću i sama povjerovati da sam žrtva.

Eto tako. Od sad sam slaba, bespomoćna, nježna i krhka. Biraj riječi kojima mi se obraćaš, jer plakat ću. I ništa ne mogu sama. Nadam se da je ovo i mom životu jasno i da će me od sad tretirati kao ove slabe i poštedjeti me sranja koja voli da mi šalje. Valjda mu je jasno da ja njih više ne mogu podnijeti pa neka ih šalje jakima, oni mogu. Oni sve mogu.

Ilda Dedić

Komentari

Neki baner