Život

Staropramenka…

Ovo nije priča o kravi ili kozi nazvanoj Staropramenka. Ne,ne. Ovo je priča o ženi koja je voljela pivu. Staropramen pivu. Zato je zasluženo dobila ovaj nick. I sreća njena, a i moja da nije cugala Pan ili Žuju ili nedajbože Laško, jer kako bi to zvučalo. Mislim, dajte malo mašti na volju. U zadnje vrijeme ne pije više pivu, bar koliko ja znam, ali nadimak je ostao i nema šanse da je itko preimenuje. Ja ne dam! (sad cuga pelinkovac, mali, od deci, slatkica:))

Znam je već nekoliko godina i u početku je nisam baš voljela. Išla mi je na živce vječitom spikom kak si je ona dobra sa šefovima, kak je ona mogla raditi na mom mjestu već odkad, sam da je htelaaaa, blabla, a ne jedanput me muljala za prazne pivske boce i to me posebno iritiralo. Nekako sam uvijek nastojala da mi na poslu bude sve po ps-u i svako odstupanje bi me izbacivalo iz takta u tolikoj mjeri da sam se često znala zamjeriti kupcima. S vremenom sam i ja postala fleksibilnija i skužila da tolikim živciranjem štetim samo sebi. Znala je uletit u dućan kao uragan i onda bi slijedio šou. “Bok malička, kak si ti meni? Joj tak mi je vruće.” (Ja sam samo stigla reći “bok”) “Sad bum si maznula jednu pivicu i ko ga jebe, ma kaj jednu, zela bum si tri pa da imam za navečer, flaše bum ti donela posle pa znaš da sam ja poštena, mislim kaj će meni tvoje flaše, sam mi stoje na balkonu, pa me susedi gledaju, a ja si mislim a kaaaaeeee, kaj oćeš, pijem za svoje novce!? Ma to su ti sve debili. Nego kak si ti meni? Si dobro, kaj si jutarnja? Jooooj sad sam skuhala dva ručka, kad ovi moji uvek hoće neke oblizeke. Ma napravila sam ti safteka i njoke za malu (unuku). Pa sam ti malo spohala piceka za ovog mog, a mamici sam napravila domaću juhicu s gris knedlima. Znaš, njoj ti to paše!? Joj kak si mi lepa danas, si se šišala? Daj nemooooj imaš tak lepu kosu, a gle moja ti je nekak sva bez veze, pa je furt u repu. Al kak ti sebi tak složiš šiške, moje uvek opadnu. Ma znaš kaj? Idem dok još nisu svi došli da si u miru popijem pivicu i popušim koju. Bok, bok milena.” I ode ko vihor. “Bok”,velim i ja, ali ona me više nije čula.

Eto je opet za koji dan. “Čuj, ja sam ti one flaše donela, ma neeee, ne bi htela da ti imaš problema, znam ja da ti delaš svoj posao. Ja sam ti isto nekad delala al ovaj moj je rekel, kaj buš ti kurac delala za siću, budi doma i uživaj. A čuj, on ti je bil obrtnik i onda je bilo para. Ma neeeee, pa mene nema di nije bilo, i izlasci i sve, a sad drek. Visim na toj burzi i niko me neće zaposliti, jer sam prestara, a klinac sam uživala. Kuhaj, peri, čisti, peglaj, bedinaj starce, decu i ovog mog konja i nikad ne valjam. Onda mi seru kad si popijem, pa to me jedino veseli. A bila sam ti ja komad samo takav, ovaj moj je bil ljubomoran ko pas, a sad ko me jebe. Budu oni vidli kad ja prodam stan i odem u pizdu materinu pa nek se kolju. Joj kak ti je fino hladna pivica, buš mi dala i jedne cigarete? Idem, luftam si posteljinu, sad bum si i prozore oprala, sam da ne padne kiša. Bok milena. Bok.”

Ima tetu koja ima rak, koja nema nikoga i onda je ona obilazi, voda po doktorima, podiže nalaze, radi sve što je potrebno, a teta joj za uzvrat kapne koju kunu. I tako mi je jednom prilikom pričala o njoj i njenoj teškoj dijagnozi, no teta se drži bolje nego ona sama i isto je luda ko šiba. Jedno kasno jesenje poslijepodne ušetala je moja Staropramenka laganim, damskim korakom u dućan. Jedva sam je prepoznala. Elegantna, u crnom kostimu, sa tamnim sunčanim naočalama, besprijekorne frizure. Dostojanstveno, dignute glave, stala je kraj moje blagajne i dramatično uputila pogled prema nekoj točki iznad moje glave i tiho prozborila “sad sam sa sprovoda”.  “Teta???” “Tata”. “Tata? Ne teta?” “Ne teta, tata.” “Ajoj, moja sućut. ” “Hvala, čuj, nismo si bili baš nešto bliski, al tata je tata, jbg, a kaj ćeš!? Buš mi dala moje cigarete, pivicu imam doma.”

Osebujna, draga, nimalo zločesta, brbljava, vrijedna, smiješna, vesela, ali u dubini duše vrlo nesretna i tužna žena koja je svoj život podredila svojoj obitelji, koja ju je uvijek uzimala zdravo za gotovo. I u tome je zapravo cijela njena tragedija. Bilo je već predvečer kad je došla. Na nosu sunčane naočale, a od sunca ni traga. Tiho me je zamolila cigarete, a meni je odmah bilo sumnjivo. Čekala sam da ostanemo same i upitala, što se dogodilo. “Da nije opet netko umro?” “Nije”, reče ona i skine naočale. Ljubičasti podljevi ispod oba oka sledili su me. Zatim je podigla nogavicu trenirke i ja ugledam masnice u nekoliko nijansi. Gledala sam u nju šokirana i jedino što sam rekla bilo je “majku li mu jebem smeće jedno prokleto.” Nisam ni trebala pitati tko je to i zašto učinio, ali ona je sama ispričala priču. Ona i njen muž već godinama nisu zajedno u pravom smislu te riječi. Žive skupa u njenom stanu, jer on ne želi ili nema gdje otići, a ona nikada nije ni inzistirala na tome, što zbog djece, što zbog financija, jer ona nije imala nikakvih prihoda. Jedne je večeri krenula prošetati po kvartu, možda popiti kavu u kvartovskom kafiću. Putem je srela svog starog školskog kolegu s kojim se srdačno pozdravila, onako glasno kako to ona zna. Nije znala da je s druge strane ceste gleda njen, još uvijek zakoniti, suprug koji je očito procijenio da je susret bio presrdačan i koji je svoju pravu muškost, zrelost i ljudskost pokazao na način da ju je nasred ceste prebio i icipelario pred prolaznicima koji uopće nisu reagirali, pred kolegom koji je zbrisao k’o zadnje govno i pred rođenim sinom koji je izjavio da si je sama kriva za to. Moju Staropramenku. Ovaj put je podnijela zahtjev za razvod, vjerujem da je ta priča već okončana, on i dalje živi u njenom stanu, i dalje dolazi k meni u dućan sa svojim poznatim pozdravom “ljubim ruke”, glumeći gospodina a samo ja znam kakav se ljudski otpad krije iza te maske i uvijek u sebi pomislim “ma poljubi me u guzicu đubre jedno”.

Ona, kao što rekoh, ne pije više pivu, kupi si tu i tamo mali pelinkovac, puno rijeđe dolazi, a i kad dođe nije više onako vrckava. Progutala je govno koje joj je servirao život i dalje ovisna o njegovom novcu, ucijenjena, bez ičije podrške, ubijene radosti kojom je zračila.

Crpe diem

Komentari

Neki baner