Život

Naučio me život…

Moj drug iz srednje zvao me Živčo. Tako me nazvao jer sam za svaku stvar koja se nije odvijala onako kako sam zamislila i kako sam ja planirala, vrištala i živčanila. Možete me zamisliti ovakvu sitnu, metar i žilet s nekih četrdesetak kila kako pjenim, skačem od ljutnje što se nešto ne dešava onako kako sam ja zamislila. Smiješno, zar ne?

A nisam ja bila neko razmaženo derište koje je htjelo da bude sve po njegovom. Ne. Ja sam mislila da stvari tako funkcionišu. Ako se nešto dogovoriš onda se dogovor mora ispoštovati i po cijenu života. I čemu planiranje ako se stvari neće razvijati po planu. I onda mi se život uz par pljusaka nasmijao u lice i rekao da ne vrištim toliko za gluposti već da sačuvam glas za situacije kada ću stvarno trebati vrisak.

Naučio me uz par lekcija koje sam skupo platila da ja slobodno planiram jer je moje da planiram, ali da će se stvari dešavati kako se njemu prohtije. Naučio me i da je jako kreativan i da onako kako on stvari zamisli i namjesti, ja ne mogu ni u snu sanjati. Sve te slučajne susrete, mimoilaženja, puteve, dane i noći on zna tako zapetljati da ja ostanem onako paf, bez teksta. I čemu onda nerviranje?! Dogovori se naravno trebaju ispoštovati, ali ne samo da se ne nerviram kada ih ljudi oko mene ne ispoštuju već i ja ponekad koristim tu privilegiju pa kada mi se nešto ne radi smislim neki izgovor i “izradim“. Tako život funkcioniše.

Naučio me i da se od ljubavi ne umire. Uzalud ležiš mala tu bolna, jadna i čekaš da ti duša izađe, nećeš umrijeti. Preživjet ćeš. Tako mi je govorio. I u pravu je. Preživjela sam. Sad znam da se ne umire od ljubavi i da nema potrebe puno dramiti. Stisnem zube i dam vremenu malo vremena i prođe.

Naučio me da ne žalim za ljudima koji odu iz mog života bez obzira koliko su mi bili bitni. Da im je bilo mjesto u mom životu bili bi tu.

Naučio me i da ljudima ne pokazujem slabost. To što me gledaju sažaljivo ne znači da me stvarno žale. Uglavnom se naslađuju tuđom tugom i bolom. A i da me žale šta imam od toga. Kome treba žaljenje? Meni sigurno ne.

Naučio me i da kad se slomim pod olujama koje mi on donese što prije se uspravim i nastavim dalje. Jer dalje se mora. Niko te ne pita. A može gore. Uvijek može gore. Zato ne izazivaj ga. Ne prsi mu se i ne govori da ti više ne može ništa jer ti je navodno sve uzeo. Može, vjeruj mi da može. Gore uvijek može. Zato šuti. Što prije se uspravi i zahvali mu što nije gore.

Naučio me i da budem stijena. Ponekad se malo skršim, ali stijena a je stijena. Čvrsta i jaka. Ne uništava se. A uostalom ni nemaš mnogo izbora. Biti stijena ili prašina? Šta ti treće preostaje. Ništa.

Naučio me i da imam visok stepen tolerancije jer ljudi su samo ljudi i griješe. Ali isti tako kada pređu svaku mjeru bezobrazluka ja odlazim. Ali mirno. Bez glasa. Bez svađe. Bez drame. Okrenem se, odem i više se ne vraćam.

Naučio me da me ne bole tuđe riječi i mišljenje. Nekad sam padala u nesvijest zbog tog što je neko rekao za mene neku laž. Sad se samo nasmijem, jer znam da tek onda kad me ne budu ogovarali trebam se zabrinuti. Tad ću znati da ne vrijedim ništa. Sve dok se brinu o mom životu više od mene, dobro je.

Naučio me da ne dam na sebe. Prvo moram poštovati i voljeti sebe da bi me drugi voljeli i poštovali. Ako to ne rade, ako pokušaju da me vrijeđaju i omalovažavaju ja treba da ih sve fino pošaljem do vraga.

Naučio me da ne skačem zbog nepravde i ne trošim živce jer nepravde će uvijek biti. Ne mogu ja ispravljati krive Drine. Samo sebi škodim.

Naučio me da nikad ne kažem „nikad“ jer ga time samo izazivam da baš to „nikad“ uradim.
Naučio me da ljude koji su ispod mene ne gledam s visine jer on voli da okrene kolo pa sutra ja mogu biti dolje, a oni gore.

Naučio me da mu se nasmijem u lice svaki put kada mi smjesti novu zavrzlamu i kažem “Preživjela sam ja i gore, preživjet ću i ovo.“

Naučio me svašta nešto mudri život. Jeste da sam svaku lekciju skupo platila, ali sve što vrijedi i skupo je. Zato se ne žalim.

Ilda Dedić

Komentari

Neki baner