Život

Dve male (VELIKE) reči…

Koje su prve reči koje su Vam pale na pamet kada ste pročitali naslov teksta?

Kada smo mali, te reči toliko lako izgovaramo, delimo ih i sejemo njihovo seme u svima. Ne kaže se uzalud da deca donose ljubav. Možda je to tako zato što je sa takvom lakoćom i daju.

Nema opreza, nema suzdržavanja, loših iskustava zbog kojih ih je strah da ih izgovore. Nije čak potrebno da prođe ni određeno vreme posle koga oni to izgovaraju. Te reči govore svima, u svakom trenutku kom požele, bilo to drugu, drugarici, dadilji koja je sa njima tek nedelju dana, mami, tati, baki, deki, vaspitačici. Ne samo da to izgovaraju kao sastavni deo dana, već njih prati i iskren zagrljaj, osmeh i poverenje.

Kako vreme prolazi tako i oni rastu i sazrevaju a sa tim dolazi i oprez, dolaze i nova sećanja, nova iskustva zbog kojih im je teže da svoja osećanja tako poklanjaju drugima i stavljaju na otvoreno. Na žalost, to je uvek tako. Čuveni Egziperi u svom najpoznatijem romanu kaže „ Sve odrasle osobe su prvo bile deca, ali malo njih se toga seća. “ Koliko samo istine i pouke krije ova rečenica.

U mnogim člancima možete pročitati naslove tipa „Kako da znate da Vas on/ona voli? “, znaci koji ukazuju na to da mu/joj se sviđaš i slične na tu temu. Čak i sa napretkom tehnologije pronalaze nove načine iskazivanja emocija. Svojski se trude da emocije svedu na emotikone, gifove, slike… sve samo da zamene ove dve bitne reči. Da li ste to primetili? Svuda je postalo normalno, da se ove reči pokazuju, a ne izgovaraju. Zašto je to tako?

Zar ne bi bilo lepše da hrabro koračamo stazama ljubavi kojima smo se kretali kada smo bili mali. Znam, vremenom su i one zarasle, ali ako se potrudimo možda ih i pronađemo. Sve što je potrebno je mrva hrabrosti i poverenja.

Možemo mi to, zar ne?

Dragana Tisma

Komentari

Neki baner