Život

Plivanje i prijatelji stari za oboje srna Dora ne mari…

Dabar Hrabar je bio najsretniji kada se nalazio u vodi, i to se vidjelo: dok je na kopnu djelovao nespretno i nezgrapno, kroz vodu je lakoćom pomicao drvene trupce praveći svoje brane. Voda je bila njegov element, a to što su vrlo teške stvari poput drveta i granja u vodi bile znatno lakše, samo mu je išlo u prilog. Kupanje i ronjenje ga je osvježivalo, okrepljivalo, te održavalo njegovo krzno čistim i tijelo zdravim, pa nikako nije mogao shvatiti zašto netko ne bi želio naučiti plivati.

»Ali ja to zaista ne želim«, objašnjavala mu je srna. »Zaista.«

Dabar je često zamuckivao u Dorinom prisustvu.

»D-d-dobro D-d-doro, kako želiš.«

Srnu Doru doista nije smetalo to što je bila jedina srna neplivačica iz šume – plivanje ju jednostavno nikada nije zanimalo. No dabar nije odustajao:

»N-n-najvažnije je čvrsto mahati repom.«

To što srna, za razliku od njega, ima smiješan i kratak rep, nije mu bilo važno.

»I odgurivati se s obje n-n-noge.«

Nije, poput dabra, imala ni plivaće kožice između nožnih prstiju. No sve srne su i bez toga sasvim dobro plivale, to jest sve osim Dore. To će se uskoro opet potvrditi.

Sa druge strane rijeke se pojavio jelen, a prvo što se moglo vidjeti bili su njegovi veliki isprepleteni rogovi. Potom su između drveća stale izvirivati srne i sasvim mala lanad. Jelen skoči u rijeku, a za njim i sve ostale plivajući na suprotnu stranu. Brzo savladaju rijeku i otpočinu na obali okupivši se oko stasitog jelena koji je bio u sredini. To je bilo bivše Dorino krdo.

»Gle, Srna Dora!« uzvikne jelen čim ju je spazio, a ostale se počnu podsmjehivati i nešto među sobom šaputati.

Dora ih pristojno pozdravi, a jelen, ne obazirući se, nadmeno nastavi:

»Jesi li konačno naučila plivati? Ma sigurno nisi inače bi se već vratila u moje krdo.«

Srna ne odgovori ništa. Naravno da Dora nije otišla iz krda zbog toga što je bila neplivačica, iako joj je to jako otežavalo ovakve prelaske rijeke (tada je srna pratila tok rijeke prema izvor

u tražeći plitku vodu koju je mogla pregaziti). Pravi je razlog bilo jelenovo oholo držanje i slijepo povlađivanje ostalih srna koje su ga pratile gdjegod on išao i radile štogod im govorio. Takav način života Dori nije odgovarao pa je, kad već ništa nije mogla promijeniti, radije otišla.

Ostale srne su se i dalje došaptavale.

»Svejedno«, nastavi jelen, »jednom kad napustiš moje krdo, povratka nema!«

Srne oko njega ga podrže usklicima toliko glasnim da je izgledalo kao da se nadmeću za njegovu naklonost besramno mu se dodvoravajući. Jelenu je takva pažnja godila, pa se još više isprsi i uzdigne glavu.

»Pođimo, već je pala noć.«

Okrene se i ode, a za njim odskakuću i sve ostale srne sa mladim lanama. I samo tako, brzo kao što su i došli, nestanu među gustim drvećem nad kojim se već nadvio mrak.

»J-j-jesi li dobro?« upita je dabar.

»Jesam«, šturo odgovori srna.

»Op-p-prosti Doro, više te neću gnjaviti sa p-p-plivanjem.«

Dabar Hrabar je bio sasvim blizu obale na kojoj su oko jelena polijegale srne, pa je dobro čuo njihovo međusobno došaptavanje. A budući da je bio fino odgojen i pristojan stvor, takvo ogovaranje i zajedljivi komentari su ga povrijedili više nego Doru kojoj su bili namijenjeni. I nije ih mogao ponoviti sve i da je htio. Dora je osjetila što ga muči, pa mu kaže:

»Nemoj se brinuti oko toga, dabre. Štogod da su jelen i srne rekli, ne može me povrijediti. Ne razmišljam o tome, pa nemoj ni ti. Vidiš, bitno mi je samo što moji prijatelji i oni do kojih mi je stalo misle o meni i njih se trudim da ne povrijedim. A ostali mogu misliti i govoriti što hoće, meni je to sasvim nevažno i uopće me ne zanima.«

Tada se nagne prema dabru koji je i dalje bio u vodi, nježno mu svojom njuškom dodirne nosić, pa nastavi:

»I možeš me i dalje gnjaviti sa plivanjem, to što ja ne plivam ne znači da tebe ne volim gledati kako plivaš. Uostalom, tako provedemo neko vrijeme zajedno i baš nam je lijepo.«

Dabar ju je ukočeno gledao ne dolazeći k sebi nakon onog „poljupca“.

»Međutim, jelen je u jednome bio u pravu. Već je pala noć, pa i ja moram poć. Vidimo se dabriću i laka ti noć.«

I srna pođe kroz mračnu šumu prema svojemu domu, dok je Dabar Hrabar i dalje ukipljeno virio iz vode.

Ipak, iako se činilo da Doru zlurade riječi ostalih srna nisu pogodile, bolno ih je osjetila negdje duboko u srcu. Nitko ne voli biti omalovažavan i ma koliko se trudila to prikriti, srna je ipak razmišljala o tome. A to nije moglo promaknuti najboljoj poznavateljici prirode i društva u šumi.

»Srela si svoje bivše krdo?« upita je Sova Sofija.

»Sretnemo se tu i tamo«, kaže srna. »Otkud ti ovdje?«

»Baš sam krenula u obilazak šume svisoka, pa sam se spustila do tebe. Vidjela sam te kako zamišljeno lutaš, pa sam pretpostavila da si naletjela na svoje.«

Srna je šutjela.

»Rekli su ružne stvari, zar ne?« nastavi sova.

»Valjda, ali to me ne pogađa«, uzvrati srna.

»Znaš i sama da nije tako jednostavno, na neke je stvari teško utjecati.«

»Valjda.«

»Razum ti govori jedno, a srce osjeća nešto sasvim drugo.«

»Valjda«, ponovi srna.

»E da, srce je neposlušan sudrug. A bez njega se ne može i ne ide.«

»Možda bih stvarno trebala naučiti plivati«, potuži se Dora.

Znala je da Sofija ima pravo što se tiče razuma i osjećaja, pa se nemoćno ispruži na sve četiri ispod prvog drveta kraj kojeg se našla. Na to isto maleno drvo jabuke sleti sova, pa reče:

»Ne moraš se osjećati tako, i doista imaš pravo ako ne želiš plivati. To nije nešto što svakako moraš raditi. Mislim, bilo bi dobro za tebe da znaš plivati, ali ako te to ne zanima, ne bi te trebalo ništa stajati. Možda čak i naprotiv. Mislim.«

»Ne razumijem«, zbuni se srna.

»Ne znam kako bih to najbolje objasnila. Zapravo, znam, ali večeras sam već ispričala jednu priču pa ne znam što da radim.«

»Ispričati ćeš mi priču?«

»Ne znam, nisam kanila. Za noćas sam imala neke druge planove.«

»Nisam li malo prestara za slušanje priča?« upita je Dora.

»Nipošto! Za priče nikada nisi prestar!« odrješito vikne sova, pa se utiša. »Ili premlad.«

»Sada me baš zanima ta priča.«

»Stvarno?«

»Stvarno.«

»Pa, u redu. Biti će još noći za mene i moje planove, a tebi je baš noćas potrebna priča.«

»Hvala ti, Sofija«, kaže joj Dora i sasvim zaboravi na svoje bivše krdo koje je nedavno srela.

»Znaš li ti, Doro, za polje suncokreta koje raste s one strane planine?«

»Nemam pojma.«

»E vidiš, sa druge strane planine koja odvaja našu šumu od ostatka svijeta, postoji gradić u kojemu žive ljudi.«

»To znam«, prekine je srna, »ondje je cirkus imao nastup«.

»Točno. I tako je došao Lav Leon, tu priču znaš. Ali ovo je jedna sasvim drugačija priča, kao stvorena za tebe. Jer upravo su ljudi posijali polje suncokreta, a jedan je cvijet bio baš kao ti.«

 Srna ju je radoznalo i netremice gledala svojim lijepim, velikim i plavim očima.

»Zvao se Mali suncokret.«

Sven Hrastnik

Komentari

Neki baner