Život

Neizrečeno…

Razmišljala je o njemu svakog momenta, a najviše kada su joj se kapci neumoljivo spuštali i odvodili je u san. Ona se prepuštala, ali njene misli su bile kao na kofeinu i prenosile taj adrenalin na nju, stoga joj je san nekako uvek bežao. Koliko samo mogućih i nemogućih scenarija se odvijalo u njenoj glavi u te kasne sate.

Sve je počinjalo kao priča. Odredila bi mesto gde bi se odvijala ta njena najnovija zamisao. Često je to bilo vrlo nerealno, u ravni s bajkovitim. Ali zar nisu sve fantazije uglavnom takve? Kada bi završilia raspravu sama sa sobom da li je to realno i moguće ili nije, na kraju bi se odlučila da to ipak nije ni važno i da je to samo njeno i da će to veče biti ostvarivo, tu, u njenoj sobi, u njenoj glavi.

Pošto bi odredila mesto, morala je da odredi i vreme zbivanja te njene fantazije. Biće to neki večernji sati, u periodu van radnog vremena, možda neka subota. Uvek je bila perfekcionista, pa čak i u slučaju smišljanja svoje priče pred spavanje. Dakle, odredila je mesto, dan i vreme za sada.

Došao je trenutak da odabere kako će divno da izgleda i u kojoj odevnoj kombinaciji sebe vidi. Devojka k’o devojka kako kažu, pa ni te stvari nije prepuštala slučaju i one su bile važan deo te priče. Nije prošlo puno, a ona se već zanela i sve se pretvorilo u planove za kupovinu..međutim brzo se vratila. Ništa nije volela da ostavi nedovršeno, pa ni ovu tek rođenu misao, koja je rasla i granala se.

Svaka priča ima glavnog lika. Tako je i on, taj nedosanjani, po njenom mišljenju savršeni, „nije njen nivo“ , kolega s posla imao tu čast da bude glavni protagonista ove bajke. Kako je dolazila do momenta kada bi se sreli, tu u njenim mislima, koja su nastala u ta četiri zida, kapci su se sve više i češće otvarali i na kraju je zatekla sebe kako gleda u mraku, u plafon, sa kezom od uveta do uveta na licu.

U realnosti je bila stidljiva, pa je morala nekako da smisli način kako će joj on na tom mestu prići i saznati nešto o njoj. Pošto se radnja odvijala u baru, gde je većina zaposlenih bila na nekoj proslavi, odlučila je da će on načuti razgovor nje i kolege i kako će odlučiti da joj priđe.

Naravno pošto nije mogla da pobegne od sebe čak ni u svojoj fantaziji, ona se spetljala, krenula da zamuckuje i pokušala da sakrije rumenilo na obrazima spuštajući glavu. Za razliku od stvarnosti gde bi on pomislio kako je čudna, ovde u ovom svetu koji je rastao iz njenih očiju na plafonu, to mu je bilo neizmerno simpatično.

„Pa dobro dokle ćeš ti još da bežiš od mene?“ – Rekao bi. Nakon toga se nasmejao.

Smeje se on njoj, a smeje se ona ugašenom lusteru na plafonu. U nekom momentu, prestala je da posmatra taj luster kao to što jeste – luster, već je on postao njegovo lice.

Brzo je naručila tekilu, da bi dobila na vremenu dok ne odluči šta da kaže na to. Da, čak i u njenoj fantaziji misli su se rasparčavale, razlivale i bežale u njegovoj blizini.

„Kako to misliš? Još uvek stojim ovde, zar ne? “ – Odgovorila bi mu.

Da se to stvarno desilo, verovatno bi ispolivala tekilu po sebi, praveći face nakon malog gutljaja kao da joj se nešto smučilo, i nespretno prosula so koju je sipala na ruku i brisala bezuspešno mrlje pića po majici pokušavajući da dođe do reči. Na kraju bi ga najverovatnije pitala, pa ovaj… ti, ti si, otkad radiš ovde?

Inače oni rade zajedno već dve godine. Zamislite koliko bi bilo smešno da ga je to pitala, a još dok bi ga ona postavljala ne gledajući ga u oči i razmazujući ti mrlju još više na sve strane, tek tada bi joj se sigurno nasmejao u lice.

Ali ne i ovde, ne u njenom malom zamišljenom svetu.Kako je samo bila spontana, nasmejana, pričljiva, domišljata, elokventna….ma prosto je obarala s nogu.

Malo je ubrzala dešavanja u tom njenom zamišljenom univerzumu i posle njihovog razgovora gde su se u potpunosti uklopili i gde je sve teklo savršeno, došao je red na to da on nju pita da izađu malo na vazduh. Svi znate šta to znači. Znala je i ona.

Pridigla se iz kreveta i pogledala na sat, već je bilo oko četiri sata ujutro, imala je još samo koji sat da odspava do novog radnog dana. Čak je u jednom momentu krenula sebi da govori „Spavaj lujko, sutra ako ga stvarno budeš videla imaćeš podočnjake do poda. Pored toga što ti se jezik u njegovom prisustvu zapetlja sada još treba da te vidi i u najgorem mogućem izdanju gde podsećaš na zombija..stvarno nisam normalna, možda da popijem neki čaj..ma kakav čaj, to će me još više razbuditi…“

U nekom momentu u tom žustrom razgovoru koji je vodila u mraku svoje sobe, san se prišunjao.

Kao da je imala neki predosećaj, tog jutra ga je stvarno srela. Kada bi samo znao kakvu je ulogu imao prošlo veče i kada bi znao da je glavni lik u njenom univerzumu između jave i sna…

„Ćao Dejana“

„Ćao Marko“

Sve je ostalo na samo jednom „Ćao“.

Stvarnost je okrutna, kada nemamo hrabrosti da preduzmemo nešto da se naša razmišljanja pred prvi san pretvore u javu, zar ne?

Dragana Tišma

 

Komentari

Neki baner