Ono prešućeno, ljuto iščekivanje,
da se stvari jednom samo dogode.
One nervozne riječi, pune nostalgije
i čemer između trepavica

Ono davno sanjano, davno iščezlo
pusto nadanje za malo razumijevanja
i nagurane želje u pretijesne ladice
bez volje da se srce nekom objasni

Ono moje – pusti me i ono tvoje – ne znam.
Sve skupa stavljeno negdje po strani,
kad prođe dovoljno vremena i dovoljno se istroše
sjećanja na neispravne i pogrešne stvari

Ono naše možda se vrati i preraste u nešto bolje,
nešto ljudsko bez okusa gorčine,
s naznakom nadanja i čarolije
koju ima ljubav, kada ne boli.

Marija Klasiček