Život

Iskoristi priliku

Koliko je život dragocen shvatimo tek kad počnemo da ga gubimo. Tada osetimo šta smo sve propustili, za šta sve nismo imali vremena. A, nekad čak i po koja suza okvasi umorno i ubledelo lice. I sad bi sve dali da vratimo ono vreme.

Da izdvojiš vreme za kafu s drugaricama, da pojedeš onaj slasan kolač koji stalno merkaš u izlogu poslastičarnice, dok ponavljaš sebi: “Ivana to ima barem šeststo kalorija”, da odeš već jednom u tu Italiju, iako uvek iskoči nešto preče, da nađeš vremena za porodicu, za sebe. Sediš na klupi, dan je prelep sunce obasjava tvoju zlatnu kosu, ptičiji hor izvodi svoju ariju, oko tebe prolazi gomila ljudi, žure, ne osvrćući se na veselu dečju graju i ptice. Žure za svojim problemima, poslovima i životom. Žure, a kao da nikud ne stižu.

Poznat ti je taj prizor, verovatno, jer si i sama bila deo takvog sveta. A sad si samo olupina. Posle dvadeset pet godina napornog rada, firma kojoj si dala najbolje godine svog života zamenila te nekim drugim, lepšim, mlađim i atraktivnijim modelom.

Bila je zamenjena, a imala je još toliko toga da pruži, da pokaže. Osećala se baš poput svog starog telefona koji je bio u dobrom stanju, odlične baterije, brzine, ali je bio već zastareli model. Tržište je pružalo inovaciju, a ona ju je snažno prigrlila. Poslovni život je poput baterije u satu, čim primete da sat sporije kuca, zamne je baterijom koja će satu povratiti sjaj. Znala je da nije sama i da sličnu sudbinu deli s još milion drugih ljudi. Doduše dobila je pozamašnu otpremninu i odlične preporuke, od koje može lepo da živi neko vreme, ali sustižu je i godine, a novac koji poseduje sada neće trajati zauvek.

Gde su sad svi oni ljudi zbog kojih si zapostavljala svoj život? Čije si potrebe stavljala na prvo mesto i kad uopšte nisi imala vremena. Daleko, jure za svojim snovima, svojim zvezdama. Imaju neki drugi tim i neku drugu Ivanu.

A šta sad Ivana ima? Drugu priliku. Par meseci da svoj život promeni iz korena, da živi po svojim pravilima. I ovog puta iskoristiće priliku. Kad malo bolje razmislim, već je počela. Uživa u predivnom danu okupana sjajem julskog sunca. Vadi svoj blok i počinje da piše, piše sve što joj padne na pamet, munjevitom brzinom papir ispunjava sve više reči. Oseća slobodu. Konačno je skinula okove straha. Živi slobodno po svojim pravilima. Konačno je srećna, jer radi ono što voli. Priseća se sebe pre par meseci u krutom odelu, ozbiljnog izraza lica, ljutu, tužnu, napetu, kose skupljene u punđu, poslednja izlazeći iz sumorne kancelarije. Nije videla ni sunca, ni meseca. Smeši se, dok baca pogled na sumornu gomilu koja žive život po strogim pravilima, koja se svakog dana budi odlazeći na posao koji ih dovoljno ne ispunjava, ali im stvara osećaj sigurnosti.

No to je laž. Sigurnost ne postoji. Jedno je sigurno živimo samo ovaj život. Jednom. Iskoristi sve šanse. Usudi se da živiš po svojim pravilima. Da učiniš nešto za sebe. Zaboravi one ljude koji ti kažu da si debela, iako imaš šezdesetak kilograma ili samo malo krupnije kosti. Zaboravi prodavačice koje s žaljenjem kažu da nemaju tvoj broj, a pritom te gledaju kao nilskog konja. Pa pobogu nisi ti kriva što su sve stvari xs i što ih uskoro neće moći obući ni lutka koja ih reklamira, a ne jedna prosečna Ivana. Zaboravi brojanje kalorija i pojedi taj prokleti kolač već jednom. Zaboravi one koji te sputavaju. Koji te teraju da odrasteš. Koji u tebi stvaraju nemir, jer pored njih nikad nećeš imati mir. Nećeš osetiti sreću.

Zaboravi one koje ti kažu da nećeš uspeti. Nečeš ni ti to znati, ako ne pokušaš. S toga pokušaj. Dokaži da nisu bili u pravu. Ivana i dalje nastvalja da piše na svom računaru. Njen dokument poprima sve više strana i s ponosom može da ga nazove rukopis. Piše već danima, jedino praveći pauze da ode na taj čuveni zabranjeni kolač i kafu. A onda nastavlja da piše. S ponosom stavlja tačku na poslednju reč. Šalje rukopis.

Preostaje joj samo da čeka. Šeta i dalje osećajući slobodu prolazi pored turističke agencije. Uplaćuje aražman za Italiju .Pakuje kofere, ukrcava se u avion i kreće u novu avanturu negde u oblacima. Negde gde stvarno pripada. Gde oseća istinsku sreću. Negde gde može proširiti svoja krila i biti slobodna. Biti svoja. Negde gde može početi iznova.

Mima Ryan

Komentari

Neki baner