Život

Skandal V dio: Ples lovca i lovine

Pogledao je u glavu ispred sebe. Bilo mu je pomalo i žao jadnice, čiji je jedini zločin bio taj što se družila s njom. Znao je da će se odati Andrei i time joj zapečatiti sudbinu. Nekada je igrao šah i bio je vrlo dobar u njemu. Uvijek je razmišljao dva poteza unaprijed. Andrea je bila samo još jedna figura na tom crno-bijelom polju života u igri osvete. Lovac je pojeo pijuna. Još svega nekoliko poteza i šah mat. Uskoro će taj njihov ples lovca i lovine biti gotov.

Pažljivo je sa sebe skinuo plastičnu, krvlju isprskanu, kecelju, a potom i gumene rukavice, pa ih sve skupa odloži u crnu kesu za smeće, zaveza je i ostavi pored šanka. Uzeo je mobitel i okrenuo broj. Žurio je sestri koja ga je čekala.

„Pošalji nekoga u moju vikendicu“, reče čim se uspostavi veza. „Treba nešto počistiti.“

Još jednom pogleda u obezglavljeno tijelo što je ležalo na podu i glavu na stolu. Previše teatralno, mislio je. Trapavo i neuredno. Pomalo se ljutio na sebe što je to tako uradio. Trebao je biti pažljiviji, ali povuklo ga je u trenu. Sada je bilo kasno za kajanje.

Pokupio je jaknu sa vješalice pored vrata i uz tresak, napusti drvenu kolibicu koja je počivala na obali jezera, skrivena u šumi od radoznalih pogleda. Kupio ju je davno, upravo za ovakve stvari. Motor njegova Jaguara zaprede na okretaj ključa i moćna metalna zvijer nestade niz zemljani put.

Probudila ju je vibracija mobitela, što se tresao po parketu pored njene glave. Trebalo joj je nekoliko trenutaka da shvati šta se desilo i gdje se nalazi. Slike užasa joj zaigraše pred očima.

„Andrea“, pređe joj preko usana. „Bože moj.“

Ruka joj poklopi usta gušeći krik što se rađao u grlu. Oči joj se napuniše suzama, a onda krenuše niz njene obraze. Nije marila za upornu vibraciju mobitela. Samo ga je gledala i jecala. Bojala se uzeti ga jer je to značilo ponovno gledanje one slike.

Njenih očiju, razmazane šminke i krvi. I onog staklastog pogleda kojeg nikad neće zaboraviti. Da li je to on pa je tako uporan? Šta sad hoće od nje? Zašto je muči? Šta sam mu uradila, pitala se.

Bog zna da nije bila pretjerano dobra prema ljudima. Lagala je i varala. Za nju su sredstva opravdavala cilj i gazila bi preko mrtvih ako treba samo da dođe do onoga što želi. Takvo ponašanje je značilo stjecanje neprijatelja. Mnogi su je mrzili. Da li je i on jedan od njih ili je u pitanju nešto posve drugo?

Zašto je išta govorila Andrei? Sada je zbog nje mrtva. Kako je znao? Mozak joj je radio punom parom i spoznaja nadođe. Naravno. Morao je to biti onaj muškarac kojeg je upoznala i s kojim se trebala naći. Nije bilo drugog objašnjenja.

Tada je preplavi strah, jači nego ikada prije. Tek je u tom trenutku shvatila koliko je on zaista opasan. Pratio je nju, njene prijatelje. Imao je uvid u sve.  Ko je on?

Nije više mogla izdržati. Posegnula je ka mobitelu i javila se ne gledajući uopće ko je zove.

„Šta želiš od mene?“, vrisnula je na slušalicu. „Šta, gade jedan bolesni?“

„Dado je“, začu se poznat glas s druge strane linije. „Jesi li dobro?“

„Dado“, uzdah joj se ote. Gotovo da je zajecala ponovo.

„Jesi li dobro?“

„Dobro sam. Maltretirao me je neki idiot. Zove pa diše u slušalicu cijelo jutro. Poludjela sam od njega.“ Nekada je samu sebe iznenađivala svojim lažima. „Trebao si me?“

„Ko je luđak? Reci da pošaljem nekoga.“

„Ne, sve je u redu. Znam se i sama pobrinuti za sebe. Trebao si me?“

Dado je šutio neko vrijeme, kao da vaga njene riječi. „Da, htjedoh ti reći. Snježana će doći do tebe.“

„Snježana?“ Šta je njegova maćeha željela od nje?

„Da, kaže da želi da ide s tobom da kupite haljine. Za godišnjicu.“

Da se mogla pogledati u ogledalo, shvatila bi koliko je preblijedila u tom trenutku. Neobjašnjiva slabost je obuze.

„Dobro“, izustila je.

Na vratima se začu zvono.

„Neko zvoni. Vjerovatno je ona.“

„Moguće. Vidimo se.“

„Ćao.“

Podigla se, rukama ispravila odjeću koliko je mogla, zategla kosu, a onda krenu prema vratima da se suoči s posljednjom osobom koju je željela vidjeti u tom trenutku.

To be continued…

Mirnes Alispahić

Komentari

Neki baner