Život

Nabrojaću ti šta ti ide…

Hajde da pređemo na Ti. Jer ovo je sasvim lično. Možda se nikada nismo sreli, možda te ne poznajem tako dobro, ali znam tvoje borbe. Da, baš tvoje. I ne brini, neću nikome reći. Ovo pišem za tebe, jer znam da ti se čaša već preliva, iako i dalje uspravno stojiš. Dozvoli mi, toliko bar mogu; samo diši i čitaj dalje.

Znam da već neko vreme pomišljaš koliko bi lakše bilo odustati. Osećaš da je svet pobedio, iako ti nikada i nije bila namera da ti njega pobediš, već samo da živite u ravni. Grčevito, sa svih deset prstiju, držiš ono što imaš, što je preostalo, plašeći se da ti ne isklizne iz ruku. Čekaš svojih pet minuta, svoj kec na deset, vetar u leđa, bilo šta. Samo da malo odmoriš, ništa drugo. Znam da ulažeš nadljudski napor da ljudi oko tebe budu srećni. Znam i da svoju sreću stavljaš negde, na deseto mesto, govoreći sebi uvek da će biti vremena i za tebe. Poput mame koja strastveno navija na utakmici svog sina, iako noćima već ne spava u strahu da će ostati bez posla. Poput tate koji provede čitave sate na internetu učeći se umeću ženskih frizura, kako bi svojoj ćerkici mogao da isplete savršenu pletenicu za školsku priredbu, da zaboravi bar na tren koliko joj mama nedostaje. Poput žene koja svog muža dočeka sa osmehom i sluša o njegovom danu ćutke, iako joj od jutros težina svemira leži na plećima.

Možda nije baš najsjajnije poređenje. Možda ti nisi u braku i još uvek nemaš decu, pa još ne znaš čar tih utakmica i školskih priredbi. Možda je usamljenost to što tebe lomi. Možda ti se, baš nedavno, to neko tvoje nebo sasvim rasparalo, pa su ti konci sasvim zamršeni. Ne znaš gde bi, ni šta bi, a negde moraš. Naprosto ne vidiš put. Pa se prebaciš na autopilot i zatrpaš se poslom, opkoliš obavezama i guraš. Ne daš mislima da zaviruju u srce. O svojim borbama ne govoriš ni sebi, a kamoli drugima, jer ne želiš da nekome budeš teret. Preokupiraš se, preforsiraš se, samo da se dovoljno izmoriš da prespavaš noć. Dođe ti da vikneš i da pobegneš, da ispustiš sve konce i spališ mostove. Da se posvađaš sa nebesima, opsuješ sve bogove i spakuješ šatru tog cirkusa koji je nekada ličio na život. Jer je nepravda. To znamo i ti i ja. Kao što znamo da zaslužuješ više.

Neću ti reći da staviš osmeh na lice i glavu uzdigneš visoko. Neću reći ni onu staru da moraš razmišljati pozitivno i imati bezuslovnu veru. Sigurno ti neću reći ni da dobijaš ono što privlačiš, jer sa tom teorijom nešto ozbiljno nije u redu. Zato što znam da su ti misli bile vedre, a srce čisto i reči tople. Ja ću ti reći nešto skroz drugačije. Vikni već jednom, dođavola, i pusti te glupave konce. Posvađaj se, rasplači se, opsuj. Dozvoli sebi da se raspadneš, da potoneš, da odustaneš. Uzmi slobodan dan i spavaj do podneva. Pusti taj svoj tmurni oblak da ti visi nad glavom, bar danas ga nemoj kititi lažnim zracima sunca. Tvoj je bol tu sa razlogom, i neće nestati ako se praviš da ga nema, i niko ga umesto tebe neće sažvakati. Prestani da potiskuješ, da trpiš i podnosiš; ne duguješ svetu osmehe, svoje račune polažeš sebi. I kaži ono što ti je na srcu, tako ti svega. Prijatelju, majci ili supružniku – samo kaži, bilo kome. Ništa od onoga što te tišti nije tako konačno ni nepromenljivo, do onog dana kada te više neće biti. To je jedina konačnost koja te čeka i hajde da radimo na tome da je odložimo što više možemo, važi?

Kad oluja prođe, a proći će, to mi verovati moraš, tražim od tebe da dobro zapamtiš i redovno ponavljaš sebi ovo što ću ti sad reći. Zaviri u sebe i sagledaj dobro sve te ožiljke na duši. Znaš li šta oni znače? Svaki je svojevrsni spomenik tebi, svaki je znak koliko voliš život i koliko ga ne daš. Jer si borac. Hoćeš da znaš koliko vrediš? To ti ne mogu reći, jer se to ne može proceniti. Ta valuta još nije izmišljena, a kad bi bila, njom bi se sigurno mogla kupiti bar četvrtina vasione sa svim zvezdama što u njoj žive. Ne veruješ? Misliš pričam koješta? Misliš da si samo zrno prašine na ovoj prenaseljenoj planeti, da zapravo ni ne praviš razliku? Grešiš i reći ću ti zašto. Zato što umeš da poneseš svet na leđima i da ne pustiš ni glasa. Zato što sa svojih deset prstiju umeš da pomiluješ i potapšeš po leđima, da odsviraš najlepšu sonatu ili naslikaš čarobne pejzaže, ali i da izgradiš neboder od stotinu spratova ili da oberučke stežeš konopac na kome vise oni koji su pali sa litice. Zato što imaš reči da tražiš ono što želiš i da odbiješ ono što nećeš, ali ih imaš i da se požališ, pohvališ, da nekoga utešiš ili obraduješ. Zato što imaš svoju slobodnu volju, ali i odgovornost da život živiš po njoj. Zato što, i pored svih ožiljaka koje nosiš, i dalje ustaješ svakog jutra sa nadom da će danas biti bolje. I dišeš i voliš i ne daš se. Zato što sanjaš širom otvorenih očiju i znaš da ćeš jednom stići tamo gde treba. Zato što si biće koje je voljeno, čak i kad nemaš previše ljubavi za sebe. Iznad svega, imaš to neverovatno umeće da počneš ispočetka; koliko god da je krajeva iza tebe, koliko god godina da imaš, gde god da se nalaziš. A znaš kako se to zove? Magija.

Nekada moraš malo da odustaneš, pa da shvatiš da je odustajanje ono što ti ne ide. Nekada moraš malo da potoneš, pa da uvidiš da ti tu nije mesto. Moraš i dozvoliti sebi slabosti i suze, da bi snaga isplivala na površinu. Kad ustaneš posle poraza, znaj da je i to tvoja pobeda. Obećaj mi, stoga, da se nećeš dati. Obećaj mi da nećeš živeti kako je zapisano, već ćeš svoju priču ispisivati sopstvenim mastilom. Da ćeš prigrliti tu magiju u prstima i zakrpiti svoje nebo, paleći iznova zvezde koje gasnu. A kada stigneš do snova, tražim ti samo da moje reči preneseš dalje, nekom ko je kao ti sada klonuo i pao. Kaži mu da će oluja proći. Probaj da ga podsetiš koliko je važan i da mu nabrojiš šta sve ume i šta može. Jer nema većeg poklona nego kad uneseš svetlo u nečiju tamu, zar ne? A sad idi, živi, ja znam da ti to možeš.

Dragana Stanić

Komentari

Neki baner

LEAVE A RESPONSE

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.