Život

Legenda o traženju

Bez reči upozorenja rašili mi nebo i spakovali neoprezno u plastične vreće. Dugu ganjali dugo.. Srećom bezuspešno. Raspršila se uz smešak i dubok naklon, i odšunjala u nepoznatom pravcu. Oblacima mojim napunili jastuke svoje da čuju šta to snivam. Pa piskaraju, domunđavaju se, došaptavaju. Poneko ponekad preteći pročisti grlo i udari tromo šakom o sto. A moje me carstvo i dalje ne odaje…

Skrovišta mi ogradili bodljikavom žicom, pa još stražare. Krila mi već danima seciraju, bockaju, posmatraju. Pa još pitaju zašto neće da lete, zašto ne rade na nekom od njih… Samo da ih ućutkam, dala sam im mošti mojih prethodnih života; njima da pospu svoje pustinje i stepe, da im najlepši plodovi niknu. Ali nije im bilo dovoljno. Sećanja od pre rođenja mi izbrisaše, da zaboravim zašto sam tu. Pa su mi prste vezali u čvor; da bude bezbedno i za mene i za njih- kažu, da možda jednog od njih ne preobratim nekom magijom u nekog svog…

I srce mi zazidali da ga savladaju i ukrote, pa ga uče da otkucava te njihove prigušene taktove. Misli mi u letu love i hvataju, kao kakve leptire najlepših boja, pa ih dugo posle pokušavaju razlučiti, dokučiti, pročitati. Ali, tu im, vidiš, najviše muka zadajem, jer ne znaju da misli su moje na nemuštom jeziku, pa njihovi instrumenti očitavaju samo bele šumove i smetnje…

Naposletku, preinačili me u ćudljivu. Naučili me da hodam po zemlji i smejem se samo kad je smešno. Maštu mi zatvorili u kavez i u nedostatku poverenja zadržali pod ključem, iznova se pozivajući na nekakvu bezbednost. Pa pomno prate šta sanjam i probude me kad odem predaleko… I možda bi me već i ostavili na miru, ali ozlojeđeni su neuspehom pohoda na moju dušu. Nju sam, dok nisu gledali, nežno podelila na bezbroj komadića i od svakog izvajala po jednu malu zvezdu, pa u dosluhu sa vetrom oprezno okačila na nebo. Tamo je, znam, nikada neće tražiti, jer oni ni ne gledaju gore…

Ali ovo nije ni hvalospev niti kakva žalopojka, već samo moj način da ti kažem da si Ti bezbedan. Uspela sam da se iskradem taman na toliko da ti svaki trag zavaram. Od one duge sam ti sašila plašt nevidljivosti; plašt koji skriva sva tvoja veličanstva, tako da nikada ne spoznaju da nisi jedan od njih. I moći ćeš, rođeni, kroz sve vekove da se krećeš i da dišeš- slobodno, neukrotivo, neprimetno. Da sanjaš naveliko i nadaleko i zviždućeš melodije koje njihov sluh ne prepoznaje. Da živiš sasvim, iz sve snage…

I računam; u jednom od narednih dana ubediću ih da sam potpuno preobraćena u sivu i običnu. Primiriću srce i propričaću najzad na tom njihovom jeziku. Pa ću im uteći kad zaborave da su me ikada i zarobili. Verujem i da će mi krila ponovo možda izrasti. Pa ću te čekati da me naučiš da letim… Ali, zapamti, sad je na tebi da mene nađeš. Jer, vidiš, oduzimanjem mojih sećanja na prethodne živote, oduzeli su mi i sećanje na tvoj lik. Uspela sam tek toliko da se sećam da postojiš. Mislim i da možda znam kako mirišeš.

Više od toga nažalost, rođeni, ne umem. Zato kreni već danas i ne daj se… Pogledaj u nebo i spazi sijaset novih nekih zvezda, a vetar će ti šapnuti sve ostalo što treba da znaš. Pa ti zažmuri, stisni zube, pusti korak i eto Nas… Kao da se nikada nismo ni razdvajali. A ja ću napregnuti svu snagu koja mi je preostala da ne zaboravim da te čekam. Toliko ti još samo obećati mogu; u ovom životu, na ovoj planeti, pod ovim nekim čudno malim nebom…

Dragana Stanić

Komentari

Neki baner