Vraćali smo se jedno drugome uvek kada nam je prava ljubav nedostajala. Takvi smo bili ponosni, tvrdoglavi.
Onda kada čežnja pristigne eto nas jedno drugome. Često smo sve druge ostavljali zarad te ljubavi, koja je trajala treptaj oka, šapat jesenjeg povetarca. Kod nas se nije znalo ko koga više voli, ko više ljubomoriše. Drugi su mislili da nas imaju, bila je to prevara veka. Samo mi smo imali nas i niko više.
Takav sam shvati me. Ja verujem u čuda. Od kule karata pravim gradove. Od zrna peska pravim obale. Od par tačaka napravim priču. Od sitnica sa njom, gradim budućnost. Pobogu, pa mene je lako voleti. Jedan poljubac za dobro jutro, jedan za laku noć, stisak ruke i zagrljaj dug. Za uzvrat pružam ženi toj, večnost i smeh i ljubav tri puta veću i jaču od nje.
Srodna dušo gde si sada, kada si mi najpotrebnija? Zar sam te odbacio prerano? Zar nisam gledao zbog povreda koji su mi drugi naneli, a ti želela si samo da me izlečiš, utešiš? Srodna dušo gde si?
Pošalji joj poruku. Nakon ponoći. Pročitaće je. Ne brini. Zamrzeće te,telefon će sa strane baciti. Kasnije će popustiti. Nasmejaće se. Nazvaće te budalom. Od sreće. Od ljubavi. Veruj mi.
Komentari