Jer nije u redu, Na šta trošimo vreme za ljubav?, Život ispočetka
Priče

Život ispočetka

Ponekad poželim da zaboravim da jednostavno – ne mogu da se setim. Deluje lako, ali je u stvari zbunjujuće buditi se svakog jutra bez sećanja na prethodne dane, bez ikakvih naznaka da je juče uopšte i postojalo. Probudim se, pogledam se u ogledalo i ne znam čak ni svoje ime, ni ko je muškarac koji spava pored mene, ni ko su ljudi koji žive sa mnom u kući.

Čijoj kući? Mojoj?

Ne znam kako je tačno počelo, ali u retkim prilikama kad sam mogla da se setim sebe, bila sam gotovo sigurna da se sećam i prvog dana kad sam počela da zaboravljam. Moja ćerka Vivijen trebalo je da napiše sastav za školu, došla je da mi traži pomoć i – tada se desilo. Čini mi se da sam je samo pogledala i da je više nisam videla.

Za nekoga ko je imao mnogo šta da zaboravi svakako da bi ova pojava naglog gubitka pamćenja, svesti o onome što se dešava i o onome što je bilo sasvim odgovarala, ali naprotiv: meni je samo nanosila bol. Želela sam da mogu da pomognem sebi, ali lekari su rekli da je mogućnost za potpuno ozdravljenje gotovo ravna nuli, pa pošto nije postojalo ništa što sam mogla da uradim, odlučila sam da pišem da ne bih zaboravila.

Na jednom velikom hameru napisala sam imena članova porodice, zalepila njihove fotografije i držala ga na zidu iznad kreveta, da to bude prvo što bih ugledala kad otvorim oči. Dešavalo se i da gledam sliku svoga muža i da, kada spazim natpis „tvoj muž Patrik“ ispod nje, budem prvo iznenađena tom činjenicom, a zatim ubeđena da je posredi neka greška.

Otežavajuća okolnost sastojala se, međutim i u tome što i kad sam mogla da se sećam, nisam uspevala da razumem zašto nisam mogla da se setim svih onih dana koje sam provodila pokušavajući da se setim. Kao da sam nekako živela dva sasvim odvojena života.

Ali ono što je bilo zanimljivo jeste činjenica da sam, svesna ili ne, neumorno nastavljala da pišem.

Bili su to najrazličitiji zapisi, upitnici koje sam sama sebi pravila postavljajući osnovna pitanja o svom životu, pa čak i priča o tome kako smo se Patrik i ja upoznali, koju mi je on jednom ispričao. Kasnije, kad sam je čitala delovala mi je neverovatno; kao da nije bio moj život u pitanju, već izmišljena priča o ljudima za koje je nemoguće da su postojali, jer bi bilo previše dobro da jesu.

Ne znam kako je uspeo da izdrži pored mene, kako je mogao onakvu da me gleda.

Pitala sam ga u nekom od svetlih trenutaka prisebnosti zašto je protraćio pola života da bi svakodnevno bio pored mene u strepnji da sutra opet neću znati ko je, a on se samo nasmešio kao da je oduvek znao odgovor i rekao: „Ti si moj život, Ana, šta bih bez tebe imao?”

Nasmešila sam se i ja.

Uostalom, činilo se i više nego dovoljno znati da nekome nešto značiš, iako ponekad toga nisi u mogućnosti da se sećaš.

Postojalo je, zapravo i nešto čudno, a i u isto vreme i zajedničko svim mojim pričama: nisam imala pojma zašto, ali u svemu što bih napisala dok sam pokušavala da otkrijem ko sam, pored naslova koji je uvek glasio „Život ispočetka“, ponavljala se određena situacija.

U parku sam sa Patrikom i Vivijen: ona ima oko pet godina i ljulja se, dok on i ja stojimo pored ljuljaške i držimo se za ruke. Proleće je, Sunce je visoko na nebu i Vivijen odlazi da ubere nekoliko belih rada koje mi donosi sa osmehom (i tu, na tom mestu, dok čitam uvek plačem; ne znam da li od sreće ili od tuge, ali neizostavno plačem). Onda me Patrik uzima za ruku i vodi do klupe da sednemo dok Vivijen razdragana trči oko nas i smeje se. Vidim i šta ona nosi, i koji je park u pitanju, i kako se svi smejemo nečemu, da crknemo od smeha…

Mogu čak i da osetim miris cveća.

Pitala sam Patrika kada je to bilo i davala sam mu da pročita svih sto dvadeset sedam verzija priče, koliko ih je u tom trenutku bilo, ali nažalost, on je tvrdio da se tako nešto nikada nije desilo. Izgledalo mi je nemoguće da postoji samo u mojim pričama, ali koliko god da sam se trudila, nisam mogla da se setim tog događaja. Pokušala sam sve: ni terapije sa timom psihologa obučenih da otkriju duboko skrivena ili potisnuta sećanja, ni hipnoze nisu pomogle; kao da ga nije bilo u mojoj svesti, već bi se samo pojavljivalo kada bi pamćenje nestalo…

Nastavila sam i dalje da pišem priče koje su imale isti naslov i govorile o tom čarobnom prolećnom danu u parku koji se možda nikad i nije dogodio… Nije mi ni bilo važno da se svega setim – pa gde bi onda bila priča? Uostalom, činilo se i više nego dovoljno znati da nekome nešto značiš, iako ponekad toga nisi u mogućnosti da se sećaš.

I pisati o tome.

Izvor: World according to Schatzi

Komentari

Neki baner