Sećanje
Cafe

Sećanje

Tako je, sećam ga se. Šta ću. Sećam ga se svakog trenutka svakog dana. I nekako ne mogu da se ne sećam…

Ranije sam pokušavala da zaboravim sebe da bih zaboravila njega, jer ako ne bilo mene ne bi bilo ni sećanja. Čak sam probala da budem on pa bih onda svakako mogla da zaboravim na njega, jer kad sam ja bila ja nisam često mislila na sebe. Htela sam i da izmislim nešto što mi se ne bi svidelo kod njega, ali nije vredelo; nekako nije bilo stvari koja je vezana za njega da mi se nije dopadala.

Onda sam razgledala druge momke i tražila nekog ko bi mi bio lep ili zanimljiv, pa iako su neki bili i lepši, zgodniji i interesantniji od njega – nisu imali njegove oči i njegove snažne ruke i njegov glas i sve je odmah propadalo, jer jednostavno nisu bili on.

Bilo je to poražavajuće otkriće – kako je moguće da na svetu postoji samo jedan on?

Ako je tako, to je već ozbiljno. Jer ako niko drugi nije on, a ne mogu da volim nekoga ko nije on, kuda to vodi? Kako ću da nađem nekog drugog njega, ako ga, u stvari, nema?

To pitanje mučilo me je danima, jer nikako nisam mogla da smislim rešenje za svoj problem…

Osim samoubistva, u koje lično nisam verovala jer se time u suštini ništa ne bi rešilo (bila bih samo mrtva ali to i dalje ne bi bio onaj pravi potez jer ni tako ne bih našla nekog drugog njega), nisam videla šta mi drugo preostaje… Znači, mogla sam da biram da ne uradim ništa ili uradim nešto, ali moje sećanje ionako ne bi nestalo (ali možda ne bih ovoliko mislila o njemu?).

U stvari, problem je bio u tome što sam volela da se sećam. Svih tih situacija koje smo delili, a koje su sada bile deo prošlosti. Nisam, zapravo, znala zašto su ta sećanja tako važna, valjda zato što nam produžavaju uverenje da su se neke stvari zaista desile, da su stvarne, a ne plod naše mašte.

A onda, videvši jedan neobičan oglas u novinama, počela sam da preispitujem sebe: da li zaista želim da zadržim svoje sećanje, ili bih ipak pristala da ga se oslobodim?

Oglas je bio o novoj agenciji koja otkupljuje i prodaje sećanja ili ih zamenjuje za neka druga, naravno sve po želji mušterija. Osmelila sam se da odem do zgrade u kojoj je ova čudna služba radila, ali nisam odmah bila spremna da uđem. U glavi sam premotavala najlepše situacije kojih sam se sećala (i trudila se da sklopljenjih očiju što jasnije vidim njegovo lice i da ga zapamtim) jer sam znala da ako prodam sećanje neće biti ni traga od njega.

Verovatno je to bio neki moj način opraštanja…

Kad sam skupila hrabrost, krenula sam prema velikim staklenim vratima uzdignute glave i ušavši primetila da su hodnik i čekaonica ukusno sređeni. Sekretarica je bila ljubazna i odmah me je najavila, a zatim i uputila ka kancelariji na drugom spratu. Tu me je dočekala žena prijatnog izgleda i čim smo malo popričale opustila sam se i činilo mi se da radim pravu stvar.

„O kakvom sećanju je reč?” pitala me je.
„Sećanje na jednog čoveka” .
„U redu. Recite mi, zbog čega želite da ga zaboravite? Da li vam je učinio nešto nažao, povredio vas u nekoj određenoj situaciji?”
„Ne, nije. Samo sam… Samo sam ga volela”, rekla sam tiho na šta je ona jedva primetno podigla obrve kao da joj nešto nije jasno.
„Gospođice, mislim da se nismo razumele. Vi u stvari hoćete da zaboravite tog čoveka?”
Klimnula sam sa osmehom.
„Pa u tom slučaju, mislim da ste na pogrešnom mestu. Vidite, mi možemo da vam izbrišemo sećanja, ali ne i osećanja, ako me razumete. Možete zaboraviti određene događaje, ali ne sasvim i tog čoveka.”

Zamislila sam se.

„Ali ja i dalje ne razumem kako onda funkcioniše ta vaša prodaja sećanja”.
„Jednostavno je: želite da zaboravite neki događaj, mi ga uzimamo od vas i vi više toga ne možete da se setite. Kao kada vam je pesma zaglavljena u svesti danima, ali nikako ne uspevate da je otpevate.”
„Pa dobro, onda hoću da prodam ta sećanja: kad sam ga prvi put videla, kad sam ga upoznala, kad…”

„Vi i dalje ne razumete? Možete vi to nama da prodate, ali vas upozoravam da će doći do potpune uzbune u vašem umu: nemoguće je odstraniti baš svako i vama možda nebitno sećanje na onoga koga želite da zaboravite, neko sećanje koga niste ni svesni a nalazi se duboko u vašem pamćenju. Jer i samo mali podsetnik ili ponovna pojava te osobe, makar i na trenutak, može da vam vrati sva osećanja, ali ne i sećanja, pa ćete, verujem biti jako zbunjeni – volećete čoveka a nećete znati čak ni zašto, niti ko je on…”

Potpuno sam se obeshrabrila.

„To znači da ga nikada neću zaboraviti?” pitala sam prestrašeno.

„Takva vrsta zaborava je povezana sa vašom voljom da zaboravite… Zamislite, šta bi bilo kada bi svi ljudi hteli da izbrišu baš svaku osobu koju su voleli i sve što im se sa njom dogodilo? Šta bi im onda ostalo od života?”
Odjednom sam pomislila da sam sve shvatila. I odmah odlučila da odustanem od prodaje sećanja…

Tako da ga se i dalje sećam…

To, u stvari, i nije toliko loše, jer imam i čega da se sećam… Svakog trenutka i svakog dana, kao i pre, ali sad znam da nema ni potrebe da ga potpuno zaboravim, jer nikada nije u pitanju bio on, već ja…

I tako sam i dalje nastavila da se sećam ali sasvim drugačije, sasvim neobično; i sve sam više zaboravljala njega, a sve manje zaboravljala sebe.

Komentari

Neki baner