J**em ti život (ali sa šljokicama): Štefica i osam kozlića
J**em ti život! (ali sa šljokicama)

J**em ti život (ali sa šljokicama): Štefica i osam kozlića

Bila jednom jedna frustrirana žena po imenu Štefica. Imala je sestru Katicu koja je živjela iza sedam mora i sedam gora i doselila se natrag kad joj je muž odlučio postati ženstveniji i od Katice same.

Katica je imala šest klinaca. Pardon, šest malih razmaženih sotona. I tako je jednog dana Katica došla do Štefice na kavu…sama. Hajde da prestanem srati. Bilježnice moja, Katica nije normalna, ali sad kužim i zašto.

Prekjučer je došla na kavu i zamolila me da joj pričuvam klince na par sati.

I što sam joj trebala reći? Odjebati ju? Da. Ustvari sam baš to trebala, ali…

Ma kako bilo, pristala sam. I hvala nebesima da imam normalnog muža. Blaž je uzeo slobodan dan da mi pomogne hendlat čopor. I krećemo! Dofurala je svojih šest sotona odmah u sedam ujutro.

I zašto kažem sotone? Jer to nema kontrole, ni granice. Još nisam otvorila vrata, a oni utrče unutra kao krdo ovaca koje nisu bile na ispaši od ljeta. Ok, strateški palim crtić na TV-u u nadi da će se tako utaboriti. Aha. Možeš si misliti.

Naš mali presretan jer mu je došao čopor bratića i sporo poprima njihov karakter. Malena plače i jebi ga, odgovornost za dečke prebacujem na Blaža. Radim doručak. Otvaram frižider i shvatim da ih neću nahraniti cijelim parizerom i jednim kruhom.

Šaljem Blaža u trgovinu i velim mu iz zajebancije da uzme cijelog odojka ako želimo nahraniti sve. Dok je on u trgovini ovi već rade sranja. Nosim malu na rukama i trudim se da ne zatvorim svakoga u zasebnu prostoriju. To vrišti, to skače, to glođe namještaj. Mislim si, jebote, kakvi su to Njemački geni, jer naši nisu.

Ok, sjetim se genijalne ideje i bacam im mobitel.

Dvije sekunde kasnije najmlađi nećak ga otključava, skida igrice, a ostatak čopora oko njega navija. Mislim si, kakva je to generacija?! Ja dok sam bila šmrkavica sam jela blato i cuclala šoder.

Ovi otključavaju mobitele i skidaju si igrice.  Vrati se Blaž, ostavlja u kuhinji tri kruha, dvije salame i paket od šest litara mlijeka i odlazi natrag u auto.

Nije mi ni palo na pamet da je napravio neku pizdariju. Kad ono, otvaraju se ulazna vrata, a moj dragi muž upada u kuću s mrtvom svinjom preko ramena. Da, shvatio me doslovno.

Klinci vide tu morbidnost i počnu vrištati od straha. Sline, šmrklji i skvičanje. Objašnjavam klincima da pajcek spava i da moraju biti tiho. Naivci, hvala Bogu.

Radim doručak, jedu. Parizer leti po zraku, kruh razmrvljen na sve strane, mlijeko im curi na nos. Jebi ga, navikneš se na ta sranja. I velim Blažu da ih pričuva jer ako me vide kako uspavanog pajceka stavljam na pečenje, bit će sranja.

Uzimam malu i zatvaram se u kuhinju. Diže mi se želudac, bude se neki mutavi hormoni.

Oplakujem svinjicu i kunem se da ću postati vegetarijanac. Stavljam ručak da se peče, kad ono, shvatim da je nekako previše mir. Odlazim u dnevni i gledam Blaža kako im čita self-help knjigu o odgoju i začeću. Rekoh, jesi ti normalan?! Ok, ručamo i do tad je sve nekako normalno prošlo.

I onda je krenulo sranje. Kao da im je konkretna hrana okinula neki gen za agresiju, od jednom se svi redom počeli mlatiti. Blaž ulijeće u sredinu i razdvaja ih. A klinci k’o proklete loptice na magnet. Jedne razdvojiš, drugi se počne mlatiti, a ostatak čopora navija.

Ja urlam, Blaž urla, mala plače. Nakon 15 minuta sam primila Blaža za rame i samo ga pitala, „Na koga se kladiš? Ditriha ili Agnesa?“ Da, pustili smo klince da se pomlate i kladili se. Govna smo. Al’ i mi smo se ko’ klinci mlatili i evo nas živih i zdravih. Za čudo Božje, to je bilo dosta da se smire.

Ostatak dana su proveli u masnicama ispred TV-a dok je Blaž drmao po rakiji, a ja po soku od jabuke glumeći da je vino.

Katica je došla oko pet popodne. Nasmijana, friško ofarbana, s novim noktima. E, bilježnice moja, opizdila sam joj takav šamar da joj je umjetna trepavica pala.

Nikad više! Ali nikad više ne čuvam osam klinaca.

Komentari

Neki baner