Samo da utihnu ovi čopori vukova,
koji mi zavijaju u kostima,
dok mi po mislima šetaš.

Samo da zavese uspem navući
posle predstave,
u kojoj glavni glumci umiru na sceni.

Samo da me tvoje reči kojima se divim, ugoste mirisnim i sunčanim trenom,
trnje da pod zemlju skrije,
dok ih berem, da me ne bodu.

Samo da se naše duše sastanu po mraku,
da ne štrče pod vedrim nebom tako blede,
dok se trgaju.

Samo da divlji konji prestanu galopirati pod mojim rebrima,
da im češljam grivu,
dok mi slane suze sa lica ližu.

Samo da te u sebi ućutkam,
da kroz moje suzne oči,
od nesrećnih ljudi
sažaljenje ne tražiš.

Samo mi ne ostavljaj sećanja na sebe.
Izađi i ponesi sve kofere koji mi vazduh kradu!
Spusti roletne iza sebe i zatvori vrata, da me sunce posle tebe ne zaslepi!

Samo da me prođeš, samo…

Magdalena Jocić

Ja sam duša, koja sve ono što je dokači, slovima daruje, a onda oni koji imaju slične duše, emocijama ta slova osete.
Kao beba su mi dali ime Magdalena, dopada mi se, dobro me predstavlja. Nisam ja ni to ime, ni uloga koju obavljam, niti ono što sam u životu postigla. Zato se predstavljam slovima, rečima, pesmama, to je ona dubina i suština moga postojanja. Pišem isključivo nesvesno, ruka je posrednik između moje duše i papira, stoga čitajte tragove moje duše, koji će ostati i posle mene.