Mama na poslu - jesam li loša majka što ga na nekoliko sati ostavim?
Biti Mama

Mama na poslu – jesam li loša majka što ga na nekoliko sati ostavim?

Trebalo bi da se na neke stvari vremenom naviknemo kada se njihovo ponovno dešavanje toliko učesti da se poistovjeti lako sa svakodnevnicom. No ne bude baš tako. Sa nekim stvarima se ne možeš tek tako pomiriti zbog sebe samoga. I ne trebaš, i ne smiješ.

Budeš li se pomirio, ne samo da će se još češće ponavljati već ćeš ih prihvatiti kao nešto što se mora i odustaćeš od svakog pokušaja da nešto popraviš nabolje. Da nešto promijeniš. Trebaš neke stvari sam sebi da obećaš i na koncu da ih i ispuniš. Treba da znaš zašto radiš to što radiš i isto tako treba da znaš kada je vrijeme da to isto prestaneš.

Danas je bio jedan sasvim običan dan.

Ništa posebno običan utorak u neobičnom gradu. No ja nisam gledala ni grad ni vrijeme, vidjela sam samo putanju do posla i svoje radno mjesto. Umorila sam se, a ruku na srce i došla sam na posao umorna. Drugačije je kad si ti odmoran pa ideš tako odmoran da radiš, ali kad si ti već umoran i još ideš dalje na posao, nema ništa od tebe.

I tako sam ja okončala svoj radni dan, doslovno jedva i došla sa posla umorna, umorna toliko da nisam mogla stajati na sopstvenim nogama. Jedva sam čekala samo da se dovučem do kuće i primirim se u nekom ćošku i samo da ćutim i pustim da mi vrijeme prolazi.

Možda bi prijala i šalica vruće kave, nisam čak bila niti gladna, samo kava i malo mira.

Ali mir je teško naći u punoj kući još pogotovo kada ju napuni dvogodišnjak pun energije. On bi se igrao, on je srećan što me vidi i već sa vrata me uzima za ruku u vodi u svoje avanture. A ja već dvostruko umorna. U tom svemu javlja mi se tamo neko za još jedan dodatni posao i ja sva sretna računam koliku bih platu trebala dobiti.

Zbrajam, oduzimam, planiram i tovarim samoj sebi još tereta za koji ni sama ne znam mogu li ga ponijeti. I u tom trenutku zatičem samu sebe kako gledam u svoje dijete koje mirno sjedi na sredini kreveta i posmatra me sa onim čežnjivim pogledom i neizgovorenim pitanjem da li danas imam malo vremena za njega.

Gledam u moje dijete koje mi više nije beba a ja čak ni ne znam kada se to dogodilo. Kada je prestao biti beba i postao dječak? I to bistri, pametni dječak sa već zavidnim karakterom i upornošću?

Mama na poslu - jesam li loša majka što ga na nekoliko sati ostavim?

Kad je vrijeme prošlo? Kad mi je odrastao?

Sjedam pored njega, a on razvukao usnice u osmijeh i pokazuje mi sve redom šta je napravio od lego kockica. Dobila sam i sočni poljubac i pregršt riječi koje se još nisu sasvim razvezale u tim malim ustima ali nas se dvoje razumijemo. I tu me je presjeklo.

Šta ja to radim? Da li ja falim tom djetetu onoliko koliko on fali meni? Da li on zna da ja idem zbog njega i zbog nas?

I kad će prestati da boli kad ga uspavanog ostavim u krevetu a ja opet neispavana krenem u novi radni dan? Da li zato što mu falim on svaku noć pređe iz svog kreveta u moj i traži svoje mjesto na mojim njedrima?

Da li sam ja loša majka što ga na nekoliko sati ostavim?

I još gore, da li sam loša majka ako se prihvatim posla koji se odnosi na brigu u tuđoj kući i o tuđoj djeci dok moje sjedi kod kuće bez mene? Da, to je život. To jedno veliko sranje kad ti da bi svom djetetu mogao staviti hljeb na sto ostavljaš ga da bi išla brinuti o nečijoj tuđoj djeci. Da ih uspavljuješ, hraniš i brineš o njima dok ti srce krvari za tvojim. Da se pitaš da li je on jeo, da li je on spavao i koliko puta je pogledao prema vratima želeći da ugleda tebe.

No, to je majka zar ne? Ona što pretjerano brine i kad treba i kad ne treba.

On je sasvim dobro, srećan i zdrav dječak i ne manjka mu pažnje ni kad nisam tu. A vrlo je vjerovatno da on fali meni mnogo više nego ja njemu, ali to ne znači da može manje da me boli ta neka nepravda ovog života.

I zato ću ja i ovu noć vrlo vjerovatno da legnem mnogo kasnije nego što bih trebala. Jer ću zbog svoje grižnje savjesti da sve kućne poslove ostavim za noć a da dok mi je sin budan vrijeme da posvetim njemu.

Pomoglo bi i kad bi on htio da spava kad treba ali ne može život da bude onakav kakav bi ti želio da bude zar ne?

Lakše je meni navići se na život bez sna nego na pomisao da nisam dovoljno vremena u tom danu provela sa njim. A valjda će jednoga dana biti bolje jer ja sam jedna od onih koje se ne mire sa onim sa početka..

Komentari

Neki baner