Disati kroz godinu
Cafe

Disati kroz godinu

Podsetnik – kako se diše.

Februar: prevrnem sebe s naličja na lice i podnesem sunce kad me u oči pogleda. Ne pakujem kofere i rančeve, jer sve mogu na leđima poneti. Krenem od kaputa.

Znam šta sve tu može da stane. Sad kad sam iz džepova istresla izgubljene ljude, prazne kiše i goli sneg. Nije lako da nosiš kaput u aprilu. Posebno ako se na ramena spusti magla iz tvojih ušiju. Onda je magla oko tebe, umesto u tvojoj glavi.

Glava ostaje šuplja. To su oni dani kad očistiš sebe od slavskih trpeza, uspavanih želja i nemirnih misli. Kad se jednostavno otrezniš i kažeš: Mika Antić je umro, a ovo na fejsbuku sigurno nije njegovo Vaskresenje. (Ne može to baš svakom da se objasni tako da te celim čelom shvati.)

Dani prolećnog spremanja i Mikinog ne-Vaskresenja uvek mirišu na zumbule. Plave i bele. U mirise se ušivaju ukusi: kiselih jabuka, crne kafe, pudinga od vanile i mladog crnog luka. Kad si mlad sve ti je lako poput pera praziluka. Tako se i ljutiš. Prazno, a oštro. Pa se trezniš kiselom vodom koja teče niz lice.

Kad nisi više toliko mlad, jasno je da kaput ima dovoljno godina da moraš da ga zakrpiš na dva-tri mesta. To su one poderotine koje su ostale posle pada (neko to zove: snovi koji se nisu ostvarili). Za mene, to su samo raspareni šavovi. Ono što je puklo tamo gde smo najtanji. (Kod čoveka su to uvek mesta nadanja i sanjanja. Niko još ne puca na mestima gde je jak.)

U julu moj kaput mene nosi. Eto, koliko se dugo znamo. Zamenili smo uloge. Kad ne gledam, on sam sebi ušiva napunjene unutrašnje džepove. Sada na leđima nosim tri džepa. U jedan je zašivena zbirka poezije, neraspakovana. U drugom dremaju nerazvijeni karakteri jedne drame. U trećem doručkuju tri azbuke i jedna abeceda.

Avgust: unutrašnji džep sa prednje leve strane čuva neke školjke i pesak. More se talasa u desnom rukavu. Dečji smeh se zakotrljao niz levi rukav do manžetni. Odatle visi do visibaba. Ostvarene želje se ne rašivaju, duplim koncem se vežu za platno. Zato u septembru kaput okačim o čiviluk, jer samo on može da podnese njegovu težinu.

Oktobar: prevrnem se s lica na naličje i podnesem sebe kad se u oči pogledam.

Od novembra do februara moj kaput glumi kaput. Čuva me od snega i zime. Tad se pravimo da ne sanjamo, a u stvari – konzerviramo snove.

I podsećamo se: samo se tako diše.

Izvor: Ja sam Aska

Komentari

Neki baner