Pogrešan čovek

Kaskaću za njegovim rečima
i plutati pod njegovim kapcima.
Poderaću plućnu maramicu iskašljavajući nas
i naložiću vatru u grlu,
da spali knedle i da ugreje mi molitve.

Kidaću sa sebe list po list,
oćelaviće mi krošnje,
osedeti moje oči,
a on će i dalje mirisati,
jako mirisati na pogrešnog čoveka.

Lebdeću iznad njegovog kreveta,
dok me sanja
i plest ću nam džempere,
da kada nam utekne sunce,
imamo šta oko duša oviti.

Zaustaviću i godine koje nam puteve ispod očiju kopaju
i Bogove koji se za nas nesebično mole.

Upaliću ukrasne decembarske sveće u sred maja
i prizivati sneg i Deda Mraza,
koji uzima poklone,
koje nam je davno doneo,
ne pitajući da li su pravi.

Kupiću kartu za nazad i večno ostati
zarobljena u tami našeg kupea.

Ljubiću pogrešnog čoveka.
Pogrešnog čoveka, kao da je pravi.

Komentari