devojka-cveće
Život

Brinite o sebi jer niko drugi neće

Izgleda da je bilo potrebno da mi se desi nešto mnogo loše što će me naučiti pameti. 

Subota pre podne, ležim u trpezariji i previjam se od bolova. Zbog sopstvene gluposti. Moja majka se okliznula i pala. Njoj nije bilo ništa, ali meni jeste. Pružila sam ruku da je podignem – to se ne radi – savila se da bih povukla njen teret. Osetila sam bol kakvu u životu nisam. Srušila sam se uz vrisak. 

Narednih sat vremena sam se previjala i plakala, čitava leđa su me bolela, ali bolela… neopisivo. Kad sam se nekako sastavila, dohvatila sam telefon, pozvala medicinsku pomoć. Primila injekciju, odležala na podu još jedan sat i napokon uspela uz velike muke da ustanem.

Da skratim priču. Mojoj majci nije bilo ništa, a ja sam prvo mislila da sam se ušinula, uklještila neki nerv ili tako nekako. Nakon posete domu zdravlja i desetak injekcija, bilo mi je malo bolje. Malo. 

Poslednjih godina munjevito reagujem na sve što je vezano za moje dete, a vrlo sam spora, da ne kažem neefikasna, kada su moji lični problemi u pitanju.

Dve nedelje nakon pada otišla sam na magnetnu rezonansu i utvrdila da sam uspela da polomim pršljen. Da. Iznad struka, na toraksu. Saznadoh gde se nalazi dvanaesti toraksni pršljen, pokazao mi ortoped. 

Polomila pršljen.
Zašto, verovatno jer imam osteoporozu – i to sam tek sada saznala. Posledice bezbroj pokušaja vantelesne oplodnje, predoziranja hormonima, rane menopauze.

Prvih nedelju dana je bilo pakleno. Noćni odlasci u toalet su bili najgori. Trebalo je nekako ustati, pa oprezno po hodniku uz pridržavanje za nameštaj, naslanjanje na zidove…Pola sata do kupatila, pola sata natrag. A nakon toga od bolova nisam dalje mogla da spavam.

Možemo li mi, žene, sve same? Očigledno da možemo.

Pridigla sam se. Evo tri nedelje kako mirujem na svoj način. Vodim dete u školu. Obilazim lekare, sama vozim. Idem u nabavku. Očistim kuću koliko mogu. Peglam. Sve to utegnuta u nekakav mider u kome izgledam kao kornjača, i uz neprestano kljukanje lekovima. Ne bih smela? Ne bih. Ali hej… drugog izbora nemam. Nema ko drugi, moja kuća je “one woman band”. Samo ja.

I činjenica je da je to sjajan osećaj, kada shvatite da ste se sami izvukli iz vrlo teškog položaja, snagom volje, mišića, da ste stegli zube i savladali problem bez ičije pomoći. 

Ovog puta je problem bio zdravstvene prirode. Moglo je biti bilo šta drugo. Situacija koju sami rešite, daje vam neku novu snagu, neki ponos koji vas vuče dalje kroz život.
I to je fantastično, tamo gde druge traže, očekuju oslonac partnera, samohrane majke to nemaju pa im naposletku i ne treba. Bilo bi lepo da postoji, ali jednom kada shvatimo da smo prepuštene same sebi, ali bukvalno, jednom kada to prihvatimo i prestanemo da se zbog toga nerviramo ili sekiramo – svet je naš.

Neću ići tako daleko da tvrdim da je najbolje biti sam, ne.

Ali kad je već tako – može i tako.

Nikada neću zaboraviti tih par sati koje sam odležala, prvo u trpezariji, a zatim u spavaćoj sobi do koje sam se jedva dovukla a morala sam jer mi je tamo bio telefon. Pamtiću sve što mi je prolazilo kroz glavu: strah, panika, neverica. A kasnije, kasnije sam se pitala zašto je do toga moralo doći. Zašto sam bila nervozna, zašto nisam razmišljala šta radim. Zašto sam godinama unazad u stresu. Zašto sam sebi dozvolila da upropastim tri nedelje života (i duže, sada se završava ta treća nedelja mog bolovanja) na nešto što sam mogla da izbegnem. Što nije moralo da se dogodi. Zašto sam dovela u pitanje svoje zdravlje, kako sam to sebi mogla da dozvolim? Mogla sam da postanem invalid. Zbog čega?

Već dugo godina ja realno uopšte ne brinem o sebi. Pričam kako hoću – to da. Na mahove sam odlazila na plivanje, na pilates, na svašta nešto. Uvek su sve te moje akcije bile kratkog daha. Nisam imala vremena. Imala sam preča posla. Bilo je bitnije da to vreme utrošim na nešto drugo, na druge ljude. Sve je bilo preče. Majka, dete. Dozvoljavala sam stresu i frustracijama da mi diktiraju tempo života, navike.

Usud samohranog roditelja? Možda.

Navika tvrdoglave žene rođene u znaku strelca sa podznakom u znaku ovna? Slabo je to opravdanje.

Znam da nisam jedina koja zanemaruje sebe na dnevnoj bazi. Znam da se mnoge žene ponašaju kao ja, lome se oko porodice, roditelja, padaju na nos kad treba i kada ne treba, uz sve mantru “mogu ja to sama”.

I možemo, naravno da možemo. 

Moja draga kuma, težak dijabetičar i bukvalno invalid, nedavno je izjavila da će “već sledeće godine” familiji da objasni da ona više ne može da ih opslužuje, pravi zimnicu, čuva decu i sve što radi za sve njih, ali za sebe ne. Taman što im nije rekla. Sledeće godine hoće, sigurno. 

Ali…

Mogu ja to sama, dokazala i dokazujem iznova svakoga dana. Mogu. Dok jednog dana više ne budem mogla.

Poslednjih godina je briga o sebi vrlo popularan koncept. Ne bez razloga.

Ako ne brinete o sebi, ko će?

Plašite se da će da vas proglase sebičnom? Neka ih.

Briga o sebi nije sebičluk, to je zdrav razum i pragmatizam.

Morate da trajete. Dugo. Ne brinete li makar ponekad o sebi, nema šanse.

Zdravlje je najvažnije, a to ne znači samo fizičko, već i mentalno.

Lepo je biti zdrav i raspoložen.

Ne pamtim kad sam poslednji put za sebe mogla da kažem da sam – zdrava i raspoložena. 

Zaobiđite u širokom krugu sve što vas čini nervoznim, sve što vas srdi ili rastužuje.

Recite NE svima koji vam ne prijaju.

Bez diskusije, pravdanja. Samo NE.

Čak ni to, u stvari. Ne recite ništa. Mnogo bolje.

Ne trošite ni minut na ljude koji vam dižu pritisak.

Bežite od situacija koje vas teraju da pijete bensedine.

Kako? Lako.

Napustite prostoriju.

Nemojte se javljati na telefon.

Brojite u sebi do sto.

Prošetajte.

Brinite o sebi, jer niko drugi neće.

Ja shvatila.

Piše: Vladana S. Sačekaj malo

Komentari

Neki baner