Možda si dobra djevojka, iskrena i draga ali si svejedno negativac u nečijoj priči, Ljubavi bez strasti ne opstaju, Je li ona umišljena gadura ili si ti jednostavno pravi Neandertalac?
Popularno Tridesete

Ljubavi bez strasti ne opstaju, a ja sam žena kojoj ‘dobar je tip, lijepo mi je s njim’ jednostavno nije dovoljno…

Proveli smo zajedno dugih šest godina i razišli se taman kad su svi oko nas očekivali svadbena zvona.

Našla sam se u tridesetima i solo.

Život je odjednom postao čudan. Nakon toliko vremena više nije postojalo ono ‘mi’, već samo ja.

Moje prijateljice taman su se redom udavale. I sve su me gledale čudno… u stilu – on je dobar čovjek, zašto si ga ostavila?

I bio je dobar ali ne za mene. Definitivno ne za mene.

Mi smo jedno iz drugog izvukli ono najgore.

Previše razlika, stresova i prohtjeva koji nisu vodili nigdje, doveli su do toga da se više mrzimo no volimo. U jednom je trenutku on od čiste dobričine postao kontrol freak s previše ispada, deranjave, ljubomore, posesive i potrebe da na meni liječi svoje frustracije. A ja sam postala kučka koja ga nije doživljavala. On bi galamio, ja bih šutjela i gledala kroz njega. Kao da ne postoji. Može li žena jače pokazati koliko si joj nebitan?

Mislim da ne. Sve do trena dok nisam otišla.

Čak i onih dana kad bi sve naizgled bilo dobro, shvaćala sam da nije dovoljno biti s nekim jer ste navikli jedno na drugo, jer je sve naizgled posloženo, udobno i okej. Ili tako samo izgleda ljudima izvana?

Nisam bila zaljubljena. Nisam čekala njegovu poruku s nestrpljenjem, nisam osjećala leptiriće u trbuhu i nisu mi od njega više klecala koljena.

Možda je stvar u tome što se s njim zapravo nikad ni nisam osjećala tako?

S njim je sve bilo tako nekako normalno, sve je išlo lagano. Oko ničega se nisam morala truditi. Nije bilo izazova. Ganjao me mjesecima i nisam se ni snašla a već smo bili u vezi. I godilo mi je, na neki način. Bio mi je oslonac u mnogim stvarima. Ali čak i kad je kleknuo pred mene i zaprosio me, ja se nisam zaista vidjela s njim.

Tek sad, mnogo godina kasnije, kad mi pri susretu s posve drugačijim muškarcem, svaki put klecaju koljena, tijelo ispune leptirići a strast za koju bih pomislila da će se izgubiti, samo iznova smuti razum… i samo raste i raste i buja, shvaćam, da moj bivši i ja, nikad nismo ni imali šanse.

Ljubavi bez strasti ne opstaju. Veze bez strasti ne opstaju. Postaju to samo odnosi u kojima nam je udobno ali nikad u njima nismo posve ispunjeni. Kao u starim, mekanim papučama, omotani debelom dekom, ležimo na kauču, sa zdjelicom sladoleda, dok gledamo Netflix i osjećamo se dobro, ali… nešto fali.

Zbog njega nisam imala potrebu isprobavati svileno rublje, ići redovito na frizure i pokušavati se uvući u broj manje traperice. Nisam stavljala parfem na onaj sexy pregib između grudi, niti bih grizla usne u agoniji želje da me poljubi.

Bilo je udobno. Sigurno. Poznato i dosadno.

Nisam mu kupovala skupa vina. Nisam razmišljala koja bi mu se knjiga mogla svidjeti. Nije ispunjavao moj um na takav način.

Nikad. Ne samo pred kraj veze.

I shvatila sam da sam žena kojoj ‘dobro mi je s njim’ jednostavno nije dovoljno.

Nikad se nisam pokajala što smo se razišli. Zapravo sam prodisala kad smo otišli svak svojim putem. I svi odnosi i pokušaji nakon njega pokazali su mi da ‘ugodno je’ i ‘on je dobar tip, lijepo nam je skupa’ jednostavno ne funkcioniraju. Ne na dulje od par mjeseci, jer opstati može samo onaj odnos u kojem me neki lik doslovno pomeo s nogu. Zapravo, pomeli smo se međusobno.

Ako se to nije dogodilo i ne trnem od želje da mu čujem glas… sve će se pretvoriti vrlo brzo u scenu s papučama, sladoledom i Netflixom.

I znam, reći ćete – ‘Drugačije je kad dođu djeca, promijeniš se, nije ti do seksa‘ ali meni to zvuči samo kao izgovor.

Sigurno nije isto ali, nemojmo si lagati, seks je začin. I svima nam je potreban.

Ne mogu zamisliti dan u kojem mi taj netko od čije pojave sva protrnem, ne bi bio napet. I teško je to opisati onome tko to nije doživio. Teško je u riječi staviti želju koju u meni budi njegov pogled.

A opet s nikim do sad nisam bila toliko opuštena i svoja, spontana, iskrena i otvorena. Ne postoji ono što mu ne bih mogla reći. Ne postoji ono što s njim ne bih mogla podijeliti, pa ni situacija koju ne bih mogla razumjeti.

Ljubavi se gase jer se ljudi uzimaju zdravo za gotovo, jer se ne trude, ne pokušavaju i ne izgaraju od želje da se utope jedno u drugom.

Prokleta zona komfora

Ljubavi se gase jer često i nisu ljubavi, često su samo ‘ok nam je skupa, pašemo si’ odnosi u kojima završimo jer mislimo da boljeg nema. Ima. Ali izlazak iz veze u kojoj naša glad za strasti i pripadanjem nije zadovoljena, zahtjeva napuštanje zone komfora i suočavanje s činjenicom da se bojimo samoće.

Zato ostajemo u toj sigurnoj zoni, u kojoj je sve bljutavo i bezbojno i bez pulsiranja u tijelu od same pomisli da bi mogli nešto raditi…

  • Prevario me.
  • Prevarila me.
  • Ne pričamo.
  • Sve se vrti samo oko djece.
  • Ne doživljava me.
  • Ne doživljavam ga.

I more takvih rečenica koje slušam svaki dan, ponukale su me da pitam ljude koji su u tim ‘sigurnim i udobnim’ vezama, u kojima izjavljuju nešto s ovog popisa, zašto u tim vezama ostaju? I jesu li ikad bili ‘pometeni’ od strane svog partnera?

I onda čujem one svima znane izgovore:

‘Udala sam se jer sam ostala trudna i skupa smo zbog djece. On ima neku znam, ali barem me noću više ne maltretira.’

‘Skupa smo jer smo navikli jedno na drugo, ali da, okrenem tu i tamo nešto sa stane jer… doma je dosadno i njoj se ne da.’

‘Ne privlači me više jer se prestala sređivati. Kosu stalno diže u taj vražji rep i stalno je u trenirci. Ubilo bi je da obuče nešto sexy? Al’ u ovim godinama da tražim nešto novo? Ne da mi se. Imam doma skuhano i ispeglano… i ok je cura.’

I tako žive u tim ‘dobra je cura / okej je tip, dobro nam je skupa’ vezama i u njima venu.

I onda se na kraju i rastanu jer se netko od njih zaljubi ili nekome dosadi. I počnu kao ja birati rublje s čipkom i svileni negliže i kupovati skupa vina i razmišljati o tome što bi sve mogli raditi…

I postanu nekom drugom sve ono što nisu ni slutili da bi mogli biti, dok su bili u starim vezama, jer ta neka nova osoba budi u njima poriv da budu najbolja verzija sebe.

Jer ih je ona doslovno ‘pomela’.

Dok pišem ovo, grizem usne, razmišljam o moru malih, slatkih grijeha i njegovom pogledu na mom licu. I pitam se kako sam ikad mogla pomisliti da bih mogla biti sretna u odnosu u kojem toga nema?

I zašto ljudi pristaju živjeti bez toga?

Komentari

Neki baner