devojka-život
Razmišljanja

Ne žuri, dušo, zagrli život

Laboratorijske analize, gaza za previjanje, toplomer, ispit iz Zdravstvenog prava, mamin spisak za supermarket, Marko. Uf. Pomisao na Marka za Anu je bilo kao nagli udarac u zid. Kao kad se krećeš lepo, pravolinijski, po planu – i odjednom, u poslednji čas, neko postavi kameni bedem koji ne možeš da izbegneš. Moraš da udariš u njega.

Razmišljanje u metaforama o okolnostima u životu takođe su bile nešto novo za Anu. Sve je počelo kad su joj dodelili novu pacijentikinju. Baka Jelu.

Pela se uz stepenice zgrade na sedmi sprat. Bubnjilo joj je u ušima. Razgovor s Markom nije se najsrećnije završio.

– Imam mnogo obaveza i nemam kad da ljubavišem s tobom preko telefona! Ako to ne možeš da prihvatiš, prijatno i doviđenja! – rekla mu je i prekinula vezu.

Završavala je drugi fakultet i radila, svaki trenutak u toku dana joj je bio ispunjen. Marko joj se dopadao, ali je bila užasno besna što je ne shvata. Kao da su živeli u dva različita svemira. S tim osećajem teskobe stala je pred vrata baka Jelinog stana, kratko pozvonila i ušla.

Kuda žuriš, dušo?

Istog momenta kad je zakoračila u stan okružio ju je miris topline i vanilinog šećera. Samoj se sebi nasmejala – „miris topline“ zvuči tako preterano poetično i izlišno. Odbacila je tu misao. Okej, samo vanilin šećer, onda.

Baka Jela je bila jedna od novih pacijenata i Ana je morala da prizna – jedina koju je zvala bakom. Bilo je to protivno svemu što je naučila u medicinskoj školi i sa onim kakva je ona u stvari, ali baka Jela je prosto bila to: baka. Ana je radila već tri godine na klinici i odlično je znala šta znači patronažna služba. Razumela je koliko je njen posao važan, koliko je svaki pacijent bitan. Svakodnevno je odlazila u posete, pomagala im da se oporave posle operacije, da se pridignu, hodaju, merila temperaturu, razgovarala. Samo, niko od njih nije bio kao baka Jela.

stetoskop-na-beloj-posetljini
Foto: Unsplash.com

Jela – Jelena Matić – nije govorila mnogo, ali kad kaže: to je bilo usred srede. U nekoliko kratkih poseta Ana je shvatila – da su vršnjakinje bile bi najbolje prijateljice. Zbog toga je nije iznenadilo kad je tog jutra, i pre nego što je ušla u Jelinu sobu čula blago i otrežnjujuće pitanje: Kuda žuriš, dušo?

– Dobro jutro, baka Jelo. Nikuda. Sad sam stigla.

– Znam da si sad stigla. Ne kažem zato.

Jesi li baš sigurna u to?

Jela ju je naučila da o čoveku možeš znati praktično sve – a da ga zapravo ne poznaješ. Ana je oduvek smatrala da dobro čita ljude, mada nije uvek želela da bilo kog tumači i shvata. Jednostavno je imala svoj pravac i toga se držala. Radila je da zaradi za školovanje, školovala se da bi još bolje radila.

– Kaži mi, šta čitaš sada?

– Zdravstveno pravo. Nemam vremena za romane ako to pitate.

– E nemaš vremena?! Jesi li baš sigurna u to?

To pitanje je bilo ključno svaki put. Jela bi ga postavila gledajući Anu pravo u oči i to je bilo kao da je ušla u mračnu sobu i uključila svetlo. Videlo se sve. Prašina na policama, sve ono što je gurnuto pod tepih, kao i ono što vrišti da izađe napolje.

– Ne možeš stalno da zatvaraš vrata, znaš? – rekla joj je jednom Jela. – Je l’ ti stvarno misliš da ćeš biti srećna tek kad ostvariš što si zamislila?

Ljubav jednom nedeljno

Ana je od tada pokušavala da drugačije posloži svoje prioritete u životu, ali se držala starih navika i nekako se uvek sve završavalo na isti način. Radila je, učila, ručala na brzinu, žurila iz prevoza u prevoz, polagala ispite i jednom nedeljno pila kafu sa Markom.

– Mislila sam da imamo dogovor. Jednom nedeljno je moj maksimum. Guše me njegovi pozivi i poruke. On stalno nešto insistira! Da odemo u bioskop, da idemo na planinarenje, da isprobam meksičku kuhinju.

– Meni deluje kao fin i preduzimljiv mladić. Dopadaš mu se. Jesi li baš sigurna u to da ne možeš naći u svom rasporedu malo više mesta za njega?

Ani se dopalo što Jela pažljivo bira reči i koristi baš one koje bi i ona sama upotrebila. Njena majka je, sa druge strane, imala mnogo manje takta: Marko je sjajan momak, al’ dok ti to shvatiš i izvučeš nos iz tog tvog rokovnika, ode brzi voz! Ispuštaš priliku!

– Je l’ Vi mislite da ja ispuštam priliku?

– Ništa ne propuštaš ako radiš ono što ti prija. Samo, ako nisi zadovoljna, dušo, onda moraš da menjaš nešto.

Ali Ana nije imala hrabrosti da se tek tako promeni i zaista posveti sebi.

Život nije lekcija koju treba da naučiš

Tog jutra je ušla u baka Jelin stan obećavajući sebi da neće govoriti o onome što je muči. Svi njeni pacijenti su je voleli zbog toga što ume da sluša. Ana, ti kuvaš najbolju kafu. Ana, mnogo mi prija čaj sa tobom. Ana, je l’ znaš da se tako zvala moja učiteljica? Ana, boleo me je stomak cele noći, misliš da je zbog ovih novih lekova?

Ana je bila profesionalna i prijatna. Staloženo bi obrazložila na koji način da reše neki problem. Nije dopuštala da joj persiraju, bila je strpljiva kad im pomaže da se obuku ili prave nesigurne korake kroz stan. Samo sa Jelom je sve bilo drugačije. Ponekad bi odlazila iz njenog stana sa osećajem da je ona ta o kojoj Jela brine, a ne obrnuto. Smatrala je da to nije pošteno i da ne radi posao kako treba.

– Ana, ja još nisam srela osobu koja ima toliko bogatstvo u sebi a ne ume da ga iskoristi. Ne žuri toliko, dušo. Život nije lekcija koju treba da naučiš.

– Zar delujem toliko nesrećno? – upitala je Ana vraćajući toplomer u torbu.

– Ne, nesrećno. Malo pogubljeno. Poslušaj me. Sreću ne moraš da zaslužiš. Jednostavno je osećaš. Zagrli život.

– Kako?

– Sa obe ruke!

Komentari

Neki baner