Kako napisati ovaj uvod? Kako predstaviti jednu od ponajboljih, regionalnih autorica? Što reći o ženi koja inspirira na svakom koraku? Ona je majka, ona je novinarka, ona je autorica nekoliko hit naslova, i prije svega jedna van-vremenska žena. Brankica Damjanović.
Što Vam znači pisanje? Je li ono govor duše, terapija ili samo način na koji se izražavate?
– Terapija. Pisanje je moj način da odgovore o pitanju smisla, koje neprestano sebi ponavljam pribeležim, i tako za korak budem bliže sebi. Neko je rekao da se svi mi doživotno lečimo od detinjstva. Verujem da su neka traumatična iskustva iz moga detinjstva i mladosti ostavila traga na meni i da se pisanjem lečim u pokušaju da razumem da su upravo sva ta iskustva iz nekog razloga dobra za mene.
Tko je Brankica, kad nije samo poznati pisac? Što voli, što čita, da li kuha i sprema kolače i pite, što ju veseli, čemu se nada i o čemu mašta?
Brankica je najčešće vuk samotnjak koji stalno traga za još malo svoga prostora u ovom zahuktalom svetu. Kad me sve umori, a u šarenilu oko nas kad nam se gotovo brutalno nameće šta da jedemo, gde da izlazimo, kako da se oblačimo, ja se osamim i osluškujem svoje potrebe. Ne želje, potrebe moga bića. I začudo, a meni to i nije čudo, nema želja. Osetim samo mir i shvatim da mi ništa drugo ne treba. Veseli me kad vidim iskren osmeh, maštam da ih bude više, pa s tim u vezi i planiram da se u neko dogledno vreme počnem intenzivno baviti humanitarnim radom. Retko kuvam, ali pite obožavam, tu sam pravi majstor u razvlačenju domaćih kora.
Napisala ste nedavno:
“Ljudi koji pišu su hrabri. Ostavljaju trag po kome ih svako može pronaći i zaskočiti ih kritikom. Ako su još i talentovani onda su ludo hrabri, jer će se tada na njih obrušiti i sopstvena sumnja u vrednost onoga što rade.”
Koliko je danas teško biti pisac? Mislite li da su domaća, balkanska pera, kako to znam reći, premalo zastupljena i premalo podržana od strane izdavača? I da li jedan kažimo, prosječan balkanac uopće dovoljno čita i da li uopće podržava domaće autorstvo?
Pisanje za mene nije nikada bilo pitanje izbora. Kao što rekoh, ono je moja terapija i ja je redovno uzimam kako bih opstala. Ne mogu da zamislim život u kome ne bih pisala; ugušila bi me silina sopstvenih osećanja. Imam moć da zapažam i ono što mnogi ne vide, a tada je pisanje ventil kroz koji se oslobađam preteranih emocija. Izdavaštvo je takvo kakvo je. O tome nemam šta novo reći, ali vrlo dobro znam jedno – ljudi na Balkanu čitaju! Znam to iz prve ruke. Četvrto izdanje knjige “Dobro je”, treće izdanje knjige “Ne bih ovo mogla bez tebe” za kratko vreme, idu u prilog ovoj tvrdnji. Pritom je to baš taj kako rekoste prosečan Balkanac. Uz to, knjige kupuju majke kćerima, braća sestrama, mladići devojkama, prijatelji prijateljima. Dakle, ne samo da čitaju nego razvijaju tu naviku i kod svojih dragih bića. To su činjenice kojima svedočim sa mnogo radosti, posebno ako se ima u vidu nizak životni standard. Ljudi ipak uspevaju da priušte sebi knjigu. Veliko je to. Ne zbog knjige. Zbog duše čiji se zov čuje i udovoljava mu se.
Shodno prošlom pitanju, što mislite da li se uopće dovoljno domaćih autora odvaži izdati svoje djelo, s obzirom na trenutnu situaciju u izdavaštvu i trendove, prezasićenosti tržišta stranim hitovima?
Mnogi se ne usude. Znam to po velikom broju pisama koja svakodnevno dobijam od mladih pisaca. Šalju mi svoje rukopise, traže mišljenje, a onda neretko završe razgovor tako što kažu kako oni to samo za svoju dušu. Prvo ih inhibira strah, nedostatak vere u sebe, a konačno dotuku uslovi izdavača, ako se ipak odvaže da rukopis pošalju nekoj od izdavačkih kuća. Sve to, međutim, nije razlog da odustanu od pisanja. Kad jednoga dana želja da postanu čitani pisci preraste u snažnu potrebu, sve će se kockice već posložiti. Govorim to iz ličnog iskustva. Kad je pisanje postalo moj način života, izdavači su se javljali sami, a ja sam birala hoću li sa njima ili sama.
Kroz svoje pisanje vi promovirate, da se tako izrazim, jedan posve drugačiji, pozitivni ali ipak realni pogled na svijet. Mislite li da smo previše zatrpani pričama o pozitivi, pa premalo zapravo kao ljudi radimo na ostvarenju onoga što zapravo zaista želimo? Živimo li većinom po motu – mislim pozitivno pa što bude bit će?
Istina. Pričao o pozitivi skoro da je postala degutantna. Možemo mi da zamišljamo kako umesto kiše padaju kolači, ali to se neće dogoditi. Lično, niti razmišljam pozitivno, niti tako pišem. Pažljivom čitaocu neće promaći da su moji testovi dokumentarci. To znači da su sve publikovane priče iz mog života; doživljene, proživljene i preživljene. Ako se nekom učini da su pozitivne onda je to zato što je moj život takav. Ne zato što mi je uvek bilo lepo, naprotiv. Bilo je mnogo teških momenta, ali sam iz svake takve situacije uzela najbolje. Ostala sam bez majke u detinjstvu, postala sam dobra majka svojoj deci. Gubila sam stalni posao u vremenu tranzicije, napravila sam sopstveni posao. Nit koju nisam gubila je ključ. A ona je da sam znala šta hoću. Data nam je slobodna volja, dragocena slobodna volja koja pomera planine. I to nije fraza. Ja sam živi dokaz. Za početak budimo iskreni prema sebi. Zapitajmo se šta je to što hoćemo od života i šta smo spremni da učinimo da to ostvarimo. Vidite kako je lako. I teško, u isto vreme.
Vaša knjiga “Dobro je” skup je vaših statusa, kratkih priča i misli, doživjela je već i treće izdanje, koliko vam to znači? I što mi možete reći o svojoj novoj uspješnici “Ne bih ovo mogla bez tebe”? Bez koga to ne može Brankica Damjanović? 🙂
Pre samo nekoliko dana knjiga “Dobro je…” doživela je svoje četvrto izdanje. Sama ta činjenica ne znači mi mnogo, ali pisma čitalaca koji su sve brojniji, uzimam vrlo ozbiljno. Kažu da se uz ove tekstove leče, osnažuju, da se isplaču pa krenu dalje. Iskreno, nisam imala nikakvih ambicija u tom pravcu. Ja, bez ikakve lažne skromnosti, ponavljam da samo pišem svoje priče, ispisujem svoj život, pouke do kojih dolazim, a to što se na desetine hiljada duša tu pronalazi i prepoznaje je samo dokaz da smo svi negde isti, da nam je izvor jedan i meni ne preostaje ništa drugo nego da svakoga dana barem jednom zahvalno šapnem: “Ne bih ovo mogla bez Tebe, Bože.”
Kakav je osjećaj držati svoje djelo u svojim rukama? Kako biste opisala taj trenutak kad knjiga dođe po prvi put, friška iz tiska, a vi znate da su u njoj dijelovi vaše duše?
Volim svoje knjige. Kad ih uzmem prvi put posmatram ih strogo, gledam kakav je otisak, kakve su korice, da li je zadovoljena forma… Ali danima, mesecima, pa i godinama kasnije, uzimam ih u ruke često i čitam. I tada vidim kako sam vremenom neke priče prerarasla, što je dobro, jer svi mi neprestano sazrevamo, ali ima i onih vanvremenskih tekstova, a takvih je najviše u mom poslednjem delu “Rukopis moga brata”, za koje ponekad ne znam ni kako su nastali. To su bili oni trenuci duboke inspiracije kada mi je srce tuklo kao ludo ili sam pak osećala neki čudesan mir dok sam ispisivala te redove. Tada sam, sada sam u to sasvim sigurna, bila samo kanal kroz koji je neka poruka morala doći. Jedan od takvih tekstova odštampan je, uramljen i okačen na zid bolničkog odeljenja u jednom gradu u Hrvatskoj. Kad sam taj video dobila zaplakala sam. Moje me je delo preraslo. Tako i treba da bude.
Koja je uloga u vašem životu najzahtjevnija?
Moja priroda je po malo štreberska. Šta god da radim, radim to celim svojim bićem. Tako i svoju decu vaspitavam. Nije važno da li kuvamo, pišemo, peremo prozore ili imamo televizijsko uključenje pred milionskim auditorijumom. (I toga je bilo tokom moje novinarske karijere). U svakom trenutku, koliko god možemo, treba biti potpun. Tada smo i jedino tako smo najdelotvorniji. Sve vredi onoliko koliko ima nas u tome. Tamo gde sam se dala sasvim, ni rezultat nije izostao. Tamo gde sam pravila pijacu od života, dobijala sam kusur za krupnu novčanicu svog života, a ono što bih “kupila” samo me je gorko podsećalo da sam mogla više. Nikad ne razmišljam o učinku. Uvek samo o tome koliko ja mogu da (se) dam. U tom smislu, nema najzahtevnije uloge. Zahtevna sam prema sebi. Sve drugo je samo rezultat moga angažmana u kome nema mesta kalkulisanju.
Snovi se ne ostvaruju ako samo sjedimo i maštamo. Mnogo pozitivna, ali toliko topla i realna. Prizemljena i draga. Jednostavna za čitanje, bez velikih riječi, bez drame i bez kiča. Brankica Damjanović, kao i njeni tekstovi, naprosto je stvarna. Živopisna i jaka. Istinska Amazonka. I kao takva trajat će i nakon vremena kojeg živimo.
Hvala joj za ovaj razgovor i za mnoge stvari koje me kroz njega naučila.
Marija Klasiček
Poduzetnica, kolumnistica, glazbenica, autorica Duologije Beskraj, hit knjiga o odnosima i samorazvoju, relationship coach te pokretačica i glavna urednica portala Amazonke.com.
Pišem jer volim pisati, jer je to svijet u kojem sama krojim pravila, jer mi je to ponekad bijeg a ponekad odušak. Moja terapija.
Ako ti se sviđa, drago mi je. Ako ne i to je okej. Nismo svi za iste stvari 🙂
Detalji o mom radu i upiti za coaching na marijaklasicek.com