Da sam znao da postojiš,
došao bih ranije na svet.
Kucao bih majci na vrata utrobe,
da mi otvori, da te što pre ugledam.
Da sam znao da postojiš,
probio bih sve okvire i granice.
Pocepao oblake i nebo, zamotao sunce za poneti i pošao da te tražim.
Da sam znao da postojiš,
pitao bih pošto koštaju krila,
kojima se maše do tebe.
Tragao bih za otiscima tvojih stopala i gledao u zvezde, sve dok ti se neka slučajno ne sruči u krilo.
Da sam znao da postojiš
i umro bih i ponovo se rodio.
Smisljao raj za dvoje,
u kojem bih ti skrivao zelene stakliće
pod trepavice.
I voleo bih…Voleo bih za oboje.
A onda bih ti ćutao ljubav za vratom
i u kosu ti je upletao.
Da sam znao da postojiš,
pisao bih ti pisma.
Umakao bih pero u srce,
a onda ga zašivao koncem želje.
Da sam znao da postojiš,
zamolio bih Bogove, da ti poruše prepreke, zaviju rane, otvore oči i u dušu saspu smiraj.
Da ti pomiluju srce i pod bradu poture knjige, koje samo pričaju bajke.
Samo da sam znao da te ima.
Bilo bi i mene.
Ovako me nema.
Ja sam duša, koja sve ono što je dokači, slovima daruje, a onda oni koji imaju slične duše, emocijama ta slova osete.
Kao beba su mi dali ime Magdalena, dopada mi se, dobro me predstavlja. Nisam ja ni to ime, ni uloga koju obavljam, niti ono što sam u životu postigla. Zato se predstavljam slovima, rečima, pesmama, to je ona dubina i suština moga postojanja. Pišem isključivo nesvesno, ruka je posrednik između moje duše i papira, stoga čitajte tragove moje duše, koji će ostati i posle mene.
