Dan ko zna koji, sve isto…

Upadneš nekad u tu vremensku petlju kad ti sve izgleda kao Dan mrmota. Sigurno znaš taj film? Onaj gde se isti dan ponavlja u nedogled.

I tako, jednom u nekad, uplivaš u takvu nekakvu stvarnost. Iste vesti iskaču sa svih novinskih naslovnica. Isti zadaci na poslu zahtevaju identičan način rešavanja. Prijatelji ti po ko zna koji put prepričavaju prošlogodišnje avanture. Otvoriš frižider, sve isto. Gledaš xy epizodu iste serije, iako te ta epizoda neodoljivo podseća na barem nekoliko prethodnih. More tekstova bavi se istim temama i sve ti deluje kao presipanje iz šupljeg u prazno. I nebo se obuče u onu jednu sivu nijansu, pa ćušne sunce negde iza punačkih oblaka.

Sve postane rutina, puko ponavljanje, ravna linija bez kraja. Na stranu dosada, veći je problem sto nemaš ni motivacije ni entuzijazma. Pa se snebivaš, kolutaš očima, ali ponavljaš iste radnje kao na traci u fabrici. Ispuni te neka praznina, proguta svakodnevica. I sve ti se čini da ste i svet i ti ostali bez ideja. Hoćeš ti da se iščupaš, ali iz nekog razloga se ne pomičeš. Čekaš da se nešto dogodi, bilo šta. Da te pogura, oživi, razgali, pokrene. Kad ono- ne vredi, moraš sam.

Ovoga puta, moja dosadna vremenska petlja se dogodila baš neposredno pred odlazak na odmor. Verovatno nije slučajnost; ima tu nekih uzročno-posledičnih veza. Da mi nije ove bezvoljnosti, sigurno bih se dublje zamislila nad tim. Ovako, u glavi mi je samo hiljadu i sto kilometara koje ću uskoro preći. Računam, to mora biti dovoljno daleko da se ponovo pronađem i vratim sebi.

Jer nekad se izgubiš i zaboraviš ko si, i to je sasvim u redu. Zato su tu praznici i proslave, putovanja i rođendani. Da te vrate na fabrička podešavanja. Da te očiste od posledica stresova, žurbi, rokova, nespavanja i sumanutog ponavljanja. Da ti vrate spoznaju da nisi samo od krvi i mesa. Da si sazdan i od želja, snova, ljubavi i smeha. I da i duši treba gorivo.

I zato ja idem u te sunčane plavičaste krajeve, hiljadu i sto kilometara daleko. Idem da se setim zašto volim život i ljude i nebo. Idem da proverim čemu želim da se vratim i šta ce mi to najviše nedostajati. Idem da ponovo naučim da kažem jasno NE onim stvarima koje čine da se zapetljam u ovaj začarani krug. Da šapućem sa suncem i da zagrlim more. Da shvatim zašto sam tu gde jesam i da se pomerim odatle ako mi tu mesto nije.

Nije mi prvi put; gubila sam se i pronalazila na desetine puta u životu. Koliko god puta da sam sebi izmakneš, nije strašno, dokle god uspeš da se iznova pronađeš. I ne brini, ne moraš svaki put otići hiljadu i sto kilometara daleko da bi daleko otišao. Nekad su dovoljni i mali koraci. Jedan letnji pljusak, na primer. Ali da se ne skrivaš pod kišobranom. Šetnja pored reke ili roštilj na vikendici sa prijateljima. Dobra muzika, dobra knjiga, ili jedan filmski poljubac, bar za početak. Ne zaboravi, duši malo treba, ali često baš na te sitnice zaboravljamo.

U mom slučaju, daljina koju ću preći sasvim je odgovarajuća. Kad me ovih dana pitaju šta mi je, u glavi mi je rečenica nepoznatog autora koju sam davno pročitala: Ništa što more ne može da popravi. I zato idem da se popravim. Hiljadu i sto kilometara daleko za hiljadu i sto sitnica kojih želim da se otresem. Jeste, sačekaće me čitav ovaj isti haos kada se budem vratila. Ali to će biti jedna nova i poboljšana verzija mene. Nadograđena serijom specijalnih efekata. Osunčana, nasmejana i osnažena. Zaljubljena u ljubav.

I u dečaka što nosi zvezde u očima, ali to je već neka druga priča… Sad idem prvo sebi da se vratim. A ostalo ćemo lako.

Dragana Stanić